Бела тишина и плаветно–зелена светлост у пурпурном венцу Звезде Разјаснице.

Девичанска белина снега и леда, и вечерњи звон ледених звончића, у крошњама сибирских кедрова.

Брезе пуцају и прште на мразу, на пропланку подно пунога Месеца, што распршује

сребрнасту и сетну светлост,

понад румена горја,

 под снегом.

Ово је Пра Родина, Тајносана Домаја, Бели Пупак Света, Родна Груда мојих Великих Предака, Белих Срба, Стриборјана, Арјеваца.

На језику – пра језику

 мојих Светих Предака, реч Арја, значи отмен, племенит, достојан, узвишен човек!

Бели Срби Стриборјани бејаху били Синови Неба, Ратници Свтлости.

Биваху, и јесу, уистини, људи–богови!

У њих све бејаше узвишено, господствено, арјевско.

Високи, витки,

танког паса,

ждралинског врата,

висока чела, орловског носа,

 очију топлих, бадемастих.

Заиста, сви потомци Белих Срба Стриборјана и данас имају топле, умилне, бадемасте очи.

У очима је светлосни запис Србонових синова и унука, посвећених Сварожића Стриборјана.

Очи су наша праискона веза са Првотном Светлошћу Великог Триглава.

Створитеља!

Великог Духа Стварања.

Сви Стриборјани бејаху свети ратници.

И све Стриборјанке бејаху свете ратнице.

Имађаху само две касте.

Касту ратника и касту духовника.

Уистини, бејаше само једна каста!

Каста ратника–духовника.

Живели су живот људи–богова.

Посвећени у тајне Неба и Земље.

Следили су Сварожницу, Сунчеву Осу.

И били посвећени чувари Мајке Земље.

Мушкарци и жене бејаху по Божјему Провиђењу васаображени.

Ова древна светлоносна реч сведочи, да између мушкога и женскога начела владаше божански, правасељенски склад.

Усаображеност!

Живот у прожимању и узајамном

душевном и духовном оплемењивању.

Без распри, без трвења!

Нису ловили животиње.

Нису убијали.

Нису јели месо.

Стриборјани, Бели Срби –

 Народ Белог Коловрата!

Народ Беле Ауре!

Белог Светлосног Венца!

Замислите Велике Ратнике који не убијају!

Али, онај ко може да се уздигне у Пространства Беле Сварге, видеће и схватиће, да Велики Ратници, уистини, никада не убијају!

Такви бивају ратници људи–богова!

Сушта супротност Овим Ратницима, јесу назови ратници људи–животиња и људи–звери.

Ту, заиста, нема поређења!

Верујем и знам, да моји Велики Преци и данас обитавају на Родној Груди Стриборији.

На Крајњем Северу, у Прстену Вечерњаче.

И данас бдију над Мајком нашом – Земљом!

И данас бдију над свима нама; па и нада мном, и над родом мојим.

Над свим потомцима Белих Срба.

Верујем и знам! Зато што сам светлосним нитима повезан са њима.

Они обитавају у Петом пространству.

Тамо где се Велике Душе, за Треће Небо подвизавају.

И ова моја песма, догодила се, гле, по Милости, Великих Предака мојих!