Драган Симовић: Живот је вечан, а смрт је пролазна!


Резултат слика за песник драган симовић, слике

Живот је вечан, а наша је дужност и обавеза, да то освестимо.

Да освестимо, и да у своју свест упишемо.

Када смо свесни да је живот вечан, тада никада нећемо одустајати од живота.

Нећемо ни у најтежим мукама и болестима.

Нећемо, и не смемо!

Борећи се за живот, ми потврђујемо да је живот вечан.

Борећи се за свој живот, али и за животе својих ближњих, својега рода и племена, својих предака и потомака.

Ово је време малодушности, време малодушних људи, време кад малодушност убија појединце, породице, народе и родове.

Малодушност је тешка болест.

Малодушност је последица поремећости нашег унутарњег, животног и божанског програма.

Почетак малодушности је песимизам, а његова завршница је нихилизам.

Нихилизам је одустајање од живота.

Одустати од живота, значи: подати се смрти, смрти свих смрти.

А смрти, заиста, нема, све док верујемо у вечан живот.

Веровати у вечан живот, значи: живети и уживати вечан живот.

Љубав је потврда нашег вечног живота, док је мржња потврда наше вечите смрти.

Љубав или мржња, то је избор између вечног живота и вечите смрти.

Наш ум, наше мисли, наша свест и свесност, наша осећања љубави, све је то потврда нашег вечног живота.

Живота без почетка и свршетка.

Јер, ми вазда изнова васкрсавамо, и навек се изнова рађамо.

Рађамо и стварамо сами себе.

Србство је у овом времену захватила тешка малодушност.

Све је око нас болесно од малодушности.

Нема више ни љубави ни заљубљености.

Малодушни су и млади и стари, и деца и родитељи, и пријатељи и непријатељи.

Малодушни и беживотни.

У малодушног човека нема живота.

Живот брзо ишчили из малодушног човека.

Малодушан човек је мртвац који хода.

Ходајућа сенка човека!

Некада су се србске мајке бориле као вучице за свој пород и род.

Заиста, биле су беле вучице.

Гризле су попут најљућих вучица на сваког оног ко би насрнуо на њихов пород, на њихову децу.

Данашње србске мајке бацају свој пород на сметлиште.

Гаде се свог порода!

Стиде што су мајке!

Лепше им је да буду старлете и курве.

Да се ваљају у калу и смраду овога света мочваре.

Моралне, духовне, душевне и сваке друге мочваре овога света.

А у мочвари је све беживотно, све мртво и све трулежно.

Хоће да живе свој бедни, ништавни и малодушни живот без свога порода, без своје деце.

Али, оне не живе, већ умиру.

Љубав је једина потврда да смо живи, да јесмо!

Ако нема љубави, нема ни живота.

Наравно, ни савремени србски очеви нису ништа бољи од савремених србских мајки.

Спрам човека и човечица, спрам човечице и човек.

Некада су србски очеви били неустаршиви ратници светлости, који су и живели и гинули за свој пород и род, за своје племе.

И очеве је једнако као мајке захватила малодушност.

У тешкој малодушности никога и ништа не виде.

Тумарају као гуске у магли.

Без части, образа, сврхе и смисла.

Сав смисао живота виде у новцу и курвалуку.

Али, новац и курвалук нису живот, но сенка живота, а сенка живота је вечита смрт.

Кад буду напустили овај свет, наћи ће се у световима грозоте и ужаса, у световима у којима нема пута навише ка светлости.

Све прилике су прокоцкане у овоме свету, у овом животном току, и чекаће у оностраним световима тисућама година, можда еонима, да се поново оваплоте у човека, како би могли кренути путем навише.

Сами бирамо, и сами стварамо своју судбину!

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s