Вукица Морача: „С прам свеца и тропар, спрам анђела и крила“


Било једном једно велико краљевство. Богато планинама и горама, рекама и језерима, свакојаким рудама. Краљ Благомир је дуго и успешно владао, народ је био срећан, вредан и задовољан. Имао је два сина, два сокола, Јакослава и Мудрослава. Имена им је наденула Вила Радосница, чим су се родили.

И тако, момци су расли. Јакослав је учио вредно, али је највише волео да јаше коња стојећи на њему или окренут наопачке. Бацао је копље даље од зидина двора, па су слуге морале да их сакупљају данима. Топузом је погађао најдаље од свих момака и ратника. За ножеве и бодеже је имао чаробну руку. Нико није могао да га савлада. А стрелама је ломио небо, могао је да погоди птицу у лету на два километра. Био је сјајан ратник, надалеко чувен. Одавно га на двобоје, турнире и смотре нису позивали јер је био најбољи. То су знали, не само ови у околним краљевствима, већ цео познати свет.

Мудрослав је био одан књигама. Учио је и он ратничке вештине, али је често бежао са часова и нису могли да га пронађу. А он се сакрије у огромној библиотеци и чита староставне књиге. Знао је напамет многа дела и стихове. Његове беседе су одисале мудрошћу.

Тако је и дошло време за њихову женидбу. На двор су долазиле прелепе принцезе са свих страна. Стари краљ их је гостио и гледао да ли његови синови маре за коју. Али, на жалост, они су живели у својим световима. Волели су се и пазили, заједно јахали и читали неке књиге, али се сваки бавио својим послом.

Једног дана одјаха Јакослав у планину, да у кршу пронађе Змијског цара. Знао је, да ако га ухвати, имаће од њега велику помоћ, нарочито ако дође до битке. Суседи су били љубоморни на ову дивну земљу и само чекали да се докопају територије и блага. И тако седи он непомичан, сатима, сакривен иза хрпе камења и чека да се појави, велика, огромна змија. Кад ти он угледа девојку која стојећи јури на коњу, па се премеће у ваздуху. Гледа, а не верује својим очима. Онда ти дојаха до реке, скиде хаљину и зарони. Он се већ уплашио да је нестала и таман да крене да је спасава, кад је угледа испод воде, она рони а све рибе за њом пливају. Онда изађе из воде, осуши се, навуче хаљину и одјаха до шумарка. Извади стрелу и погоди највишу грану древног кедра, те се обруши киша кедрових ораха. Онда звизну и дојурише веверице са свих страна и покупише орахе. И тако занесен не примети Змијског цара, који му се пришуњао. Чим га спази ухвати га за врат и рече:

–        „Тебе честити царе чекам.“

Змијурина одговори:

– „Пусти ме, даћу ти свакојаког блага. Испунићу ти три жеље.“

-„Не треба мени блага, него твоја помоћ. Прво ми обећај, да кад ми треба у бици твоја помоћ, да ћеш послати све змије међу наше непријатеље.“

-„Добро, биће тако.“

-„Друго ми обећај, да народ неће твоје змије уједати, а ја ти обећавам да их народ неће убијати.“

-„Добро, биће тако.“

-„Треће ми обећај, да нећеш нападати стоку и домаће животиње, јер народ много трпи кад му цркне крава, ил не дај Боже, коњ.“

-„Добро, биће тако. Него ако си ти такав јунак каквим се приказујеш, стави руку у моја уста. Нећу ти ништа.“

Јакослав је размишљао, а шта ако га уједе, од тог отрова га ништа не може спасити. А онда помисли, обични људи умиру више пута, а јунак само једном. И без страха стави руку. Змијски цар га благо уједе и он паде у несвест. Затим цар позва девојку Слободољубу и рече:

–        „Ово ти је младожења. Знаћеш како да му помогнеш“ И одвијуга низ камењар у свој двор. Девојка брзо оде до шумарка, набра три лековите траве, сажвака их и стави му на место убода. И принц одмах отвори очи. Тад је угледао најлепшу девојку, крупних зелених, горских очију и злаћане косе. То је она иста мома коју је гледао малопре како се премеће на коњу у галопу. Он проговори:

–       Хвала драга девојко што си ми спасла живот. За узврат ћу те оженити, да о мени бринеш цео живот.

–       Е мој момче, мене су многи просили. Мада, ти ми се баш допадаш.

–       Ја сам краљевић Јакослав, можда си за мене чула.

–       Како да нисам, цео бели свет зна за твоја јунаштва и вештине.

–       Па онда смо се договорили.

–       Е мој краљевићу, нисмо. Ти би хтео мене да одведеш на двор, да ме заробиш у двору, да ме замараш разним церемонијама. Ја љубим природу и слободу. Не могу без шума и ливада, без реке и језера, без несташног ветра у коси и росне кише. Ако можеш да сазидаш овде на планини, кућу за нас, да сваки дан јашемо и шетамо, да једемо дивље биље и плодове шумске, онда пристајем.

–       Биће како желиш.

И тако и би. Краљ је био тужан што му син одлази у планину, али после дужег размишљања, схватио је да није лоше имати некога тамо горе, високо, где пуца видик. Он ће непријатељску војску и караване, видети пре њих, и дувањем у рог им јавити. И тако после велике свадбе, отпусти краљ тешка срца, старијег сина и снају, да живе тамо у планини.

За то време Мудриша је читао и читао књиге. Нарочито је волео давна знања, од пре 3-4 хиљаде година. То су биле камене и златне књиге. Али отац је задужио његове учитеље, да га терају из библиотеке, јер је већ побелео и усахнуо. Животодајно сунце никако да га види. Зато су га учитељи терали да иде у вењак, на сред предивног, мирисног врта, да тамо чита. И тако је он данима седео у хладовини, удисао миомирисе разнобојног цвећа и маштао о новим знањима. Једног дана му приђе једна девојка и рече:

– Здраво другару. Видим данима седиш ту и читаш, па ако могу и ја да ти се придружим. Овде сви само једу и пију, а за књигу се нико  не хвата.

– Здраво и теби. Нисам те до сада видео. Слободно седи.

– Нисам дуго била овде. Отац ме слао по разним манастирима, где су древна знања, да се образујем. Да знаш каквих тамо чудеса има. Онда ме је слао по другим дворовима да научим њихове језике. То је врло лако. Наш језик је најстарији и избрушени дијамант,  а њихови су настали искривљавањем наших речи и мало другачијом граматиком, коју су сами смишљали.

– И ја бих волео да ме научиш те језике. Него каква ти је то чудесна књига у руци?

– То је древна књига на златним листићима, наших давних и мудрих предака. Касније су је укоричили у овај тежак кожни повез, али је копча златна од старине. То је прадавни језик наших предака. Могу ти нешто прочитати и превести.

И тако су се они дружили, читали и знањем надахњивали. Једног дана краљевић упита Верославу.

–       Драга моја Верослава, би ли ти пошла за мене?

–       Не знам шта да ти кажем. Много волим са тобом да читам и учим, да водим дуге разговоре. Али ја не волим церемоније на двору, то силно једење и пијење, провод без сваке мере.

–       Знаш шта. Тражићу од оца да нам да ово крило где је библиотека и врт. Само да знаш, пронашао сам и тајни пролаз од библиотеке до вењака, па се увек можемо искрасти.

–       Знаш, ја се храним дивљим биљем и древним плодовима, те не једем ову зачињену и свим и свачим, натрпану храну.

–       Дивно, онда ћеш нам кувати и здравље јачати. Баш ћемо уживати. Само понекад, кад морамо, ићи ћемо на пријеме. Знаш, ја сам мом оцу главни саветник.

И тако и би. Краљ направи опет велелепну свадбу. Данима се играло и певало, док су младенци у врту изучавали нове књиге и племенили своју душу новим знањима.

Околни краљеви су били веома љути и завидни. Како се њихове прелепе кћери нису  удале за краљевиће. Али стари краљ је био срећан и задовољан. Добили су жене достојне њих, које су од нашег рода, које воле природу и слободу изнад свега. Светла будућност се надвила на ово краљевство. Нека тако и буде.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s