Илија Зипевски: Низ самогласника


Азбучни низ от А  до У сачињава 21 слово или скуп от 3×7 слова где се слово I налази у средини. 3×7=21, 2+1=3. Када на овај низ додамо остатак азбучних слова (не рачунајући носне и тврде самогласнике који представљају варијације основних самогласника осим самогласника ω или лигатуре ѿ) добијамо 27 слова или скуп от 3×9 слова где се слово М налази у средини. 3×9=27, 2+7=9.

Глас „и“ представља везник у словенским језицима (словеначко in, енглеско and) што потиче от идеје коју представља слово I (као и природа његовог гласа) као централни самогласник који раздваја азбучни низ (3×7) относно годину (писмо је календар) на два дела:

АбвгдЕжѕзи I клмнОпрстУ

А б в г д Е ж

ѕ з и I к л м   3×7

н О п р с т У

С друге стране, слово М као средишње слово ширег азбучног низа (3×9) представља идеју средине што потвређује и реч међа, прасловенско медиа (латинско medium, енглеско middle, грчко мέσης):

а б в г д е ж ѕ з

и i к л М н о п р  3×9

с т у ф х ω ц ч ш

Сада ћемо се мало позабавити самогласницима.

Да се подсетимо, самогласнички низ А, Е, I, O, Y присутан у савременим европским писмима, чини опсег основних, отворених гласова људског говорног апарата обликованих различитим положајима усана, вилице и језика. Њихов баш такав редослед чини пут од основног отвореног гласа који настаје простим отварањем уста и пуштањем гласа (А) преко уздигнутог и скупљеног гласа који обликује подигнути положај језика који усмерава глас ка горе да одзвања у лобањи (I) до затвореног, скоро унутрашњег гласа, једва отворених уста (У). Прелазни гласови на овом путу су широки (Е) и обли (О) глас. Да су Е и О заиста прелазни гласови између А и I и I и У, можемо се уверити ако пробамо да изговарамо ове гласове чинећи спори прелаз из једног у други – између А и I и I и У. Спорим преласком између А и I, који чини благо уздизање језика ка непцу (небцу) појавиће се глас Е. Уколико исто ово пробамо са преласком између I и У, лаганим скупљањем усана да би обликовали глас У, појавиће се глас О.

Изворно писмо или изворна писма чинила су својеврстан календар о чему сам већ писао. Слова означавају отређене идеје-појаве које су у вези са годишњим кретањем Сунца – Божијег Сина. У том смислу самогласници чине један пун круг живота Године. А је рођење (нова година, Божић) I је врхунац Године (сунчев зенит) а У је смрт Године (зима). Прелазни периоди чине гласови Е (пролеће – вЕсна) и О (јесен – Осењ).

Изглед слова која означавају основне самогласнике верно отражава облик самих гласова који су условљени најпре обликом усана уз помоћ којег обликујемо ове гласове као и природом структуре самих гласова. У србском, словенском језику ови самогласници су смештени често у речима који управо означавају идеје и облике који ти гласови (као и слова) представљају. Називи основних самогласника у азбучном писму такође отражавају те идеје.

Глас А је први глас који правимо као људска бића – то је глас плача новорођенчета као и глас прве речи коју изговарамо простим спајањем усана и отварањем вилице – мама. Глас А је глас идентитета, личности – Азъ, ја, дакле глас свести, присутности, почетка, искре, глас рођења – јА. Језик стога носи име првог гласа/слова као древно Азик што у старословенском језику носи значење и народа. Један народ отређује његов језик. Отворена уста имају троугласти облик попут словолика А.

Глас Е је широки глас, глас који се шири у простор. Како се струја гласа от првобитног гласа А подиже на горе благим подизањем језика ка непцу (што подразумева ширење језика подизањем из усне дупље) настаје глас Е. То је идеја јестества, природе постојања, онога што јесте – Есть. Као што људско биће шири своје удове у радости постојања, тако и ти удови под стваралачком силом Свевишњег Творца израстају, ширећи се из трупа – средишта тела (након Е у азбуци долази слово Ж – живот). Словолик Е описује идеју водоравног ширења. Гласови А Е описују идеју Ја Јесам (јесте) – Азъ Есть – јА јЕ. Стога јаје као носилац новог живота (јајна ћелија) носи ово име – мит о пракосмичком јајету из којег је настао свет отговара словенској култури што можемо само закључити из језика – јаје – Ја Јесам – као што је грчко εγώ относно латинско ego (ja) ушло у германске језике у значењу јајета – egg.

Глас I je издужени глас, везник у језику а енергетски представа је духовне вертикале која везује Небо и Земљу. Глас I производимо скупљањем и сабијањем гласа (подизањем језика) у уску и садржану струју која одзвања у глави (за разлику од више грудних гласова А и Е). Слово I присутно је и у рунском футарку у чијој млађој верзији (коју чини низ от 16 руна, такозвани „млађи футарк“) такође (попут азбучног низа от 21 слова) пада на средину (као девета руна). У футхарку ова руна/симбол/слово носи назив Ис или Иса у значењу леда (is,isa,ice). По нордијској митологији свет је настао отапањем леда. Укратко, у почетку није постојало ништа осим амбиса (празнина звана Гинунгагап) који се налазио између супротсављених светова ватре Муспелхејма и леда Нифлхејма. Мраз Нифлхејма и ватре Мусплхејма су се сусрели у Гинунгагапу и тако је настао први облик живота. Отапањем леда потекла је вода а из воде настао је живот.

Топљењем леда настаје вода (сав живот је настао из воде – таласање пра-твари је вода, дакле живот је кретање – таласање материје) што указује да је лед залеђена вода – заустављен живот. Два основна суспротстављена елемента које чине живот су ватра (лето) и вода (зима). По нордијском миту видимо да је основна супротстављеност, пре почетка света сачињавала супротстављеност ватре и леда. Лед у том смислу представља пра-стање, непомичност вечности, мир пра-живота, тишину празнине и утрнулост свести у свејединству пра-почетка и краја свих крајева. Идеја коју представља руна Ис (|) сасвим се подудара са њеним местом у низу млађег футарка као и I у Азбучном Колу Године. То је вертикала вечности – вертикала календарског круга на чијем врху имамо сунчев зенит као тачку на вертикали слова I.

Окрутност леда, мраза, зиме и замрзле природе упоредива је са непомичношћу вечности која се сукобљава се сталним кретањем ватре живота. Живот не може да мирује а опет свест која живот чини ледена је, непомична, мирна, вечна. Седети непомично, затворених очију, не радити ништа осим посматрати свој дах, осећаје тела и мисли – бити само искуство свести насупрот сталном таласању живота као садржају свести – није лако. Сат времена медитације је велики подвиг на који су ретки спремни. Тако једноставно и тако доступно, пут спознаје, блаженства и покушај надилажења везаности за материју који не кошта ништа осим стрпљења на које су ретки спремни. Из угла немирујућег живота који се креће на све стране истовремено, непомични мир вечности делује застрашујуће. Свака следећа мисао прилика је да свест побегне из вечне присутности у машту и даљу пројекцију (замишљених) светова.

Стога је I врхунац – вертикала вечности која у годишњем смислу траје врло кратко. Руна Ис/Иса носи назив близак азбучном слову Иже које стоји до I. Иако немају исто значење (иже значи који) веза између назива ова два слова која би могла потицати из пра-језика може се наслутити. Ако је живот настао из леда (германског иса), та идеја би могла бити уткана у словенски предлог „из“. Порекло или пра-порекло (света) у србском језико често именујемо речимо као што су искон („искони бѣ слово“), извор, исток. Основа је из – предлог који означава порекло – другачије речено „от“ о којем сам већ писао чији би парњак било енглескo out (of). Да је древни назив слова I у некој варијанти заправо Из (што би било блиско називу широког и – иже) попут руне Ис, слути и смисао имена азбучних самогласника растуће, источне половине године у низу: Аз, Ез (јесте) и Из (Иже). Глас з прелази у с (у случају Есть) што је његова варијанта сa придисајем, као и у ж као међу варијанта прве две. Пре живота постојала је само непомична, залеђена вечност – Iз. Из вечности живот настаје. У психолошком смислу тачка на вертикали слова I представља спознају – свевидеће око свести која види – веда.

Глас I се стога налази у речи вИд – календарско I отговара времену Видовдана, сунчевог зенита. I се у црквеноловенским текстовима често појављује и у варијанти са две тачке на врху: ї – што симболизује вид – очи. Глас I се такође налази и у другим речима која представљају слична узвишена значења као што су: Истина, сИла, мИлост, чИст, зИр (опет вид), сИјање итд. У речима које представљају идеју облика гласа I имамо: вИтак, вИсок, вИспрен, зИд, дИзати, дИсати (дисање се отвија вертикално), пИшати, пИсати (цртати – i је црта). Слово i има облик игле, а иглу користимо за везивање – шивење (као што вертикала I повезује Небо и Земљу а повезује и водоравно две стране године).

Азъ Есть I – Ја Јесам I (Iса/Iза/Iжа?).

Након врхунца енергија се спушта у заобљени, целовити и зрели глас О – Онъ. Кружни облик усана обликује обли глас О. У језику видимо његову примену сходно идеји коју представља као: Обло, Овално, Округло, ОкОло, ОкО, Об, Обала, Острво, Оток, тОчак, кОтур, кОрпа, кОш, кОст итд. Опадајућа страна године представља брата близанца растућој страни године и док је растућа страна описана свешћу Ја Јесам I, опадајућа страна почиње са свешћу (I) Он. Супротсављеност полова године у азбуци, као и у астрологији, относи се као отраз свести у огледалу: ми и други относно Ја (растућа страна године) и Он (опадајућа страна године).

У је глас гашења енергије (заласка Сунца – живота), „подземни“, унутрашњи глас произведен са скупљеним уснама. Његову примену видимо најпре као предлог „у“ (унутар) затим: дУбина (дУбоко, дУбити, дУпља, дУпин), рУпа, Уста, Уво (слУх, звУк, бУка) итд. На крају круга остварује се поука проживљеног – Укъ.

Азъ Есть I Онъ Укъ.

Постављени на својим местима у кружници године, самогласници чине петокраку – фигуру човека. У прошлој објави сам писао о азбучним словима као прстима – удовима Бога.

Србски, словенски језик је сведочанство да су наши преци добро познавали природу гласова које су користили да опишу отређене појаве, не само природне већ и узвишене, духовне. Облици отворених гласова – самогласника, добро су били познати изгледа и „неписменим“ Словенима. Наш језик је сведочанство да је он настајао у оквиру једне уређене културе и чији смисао у потпуности подржава систем и графички изглед ћириличне Азбуке наводно састављене у 9. веку. Облици пет самогласника могу се свести на основе геометријске облике као што су: троугао А, квадрат Е, права I, круг О и обрнути троугао У. Права I представља извориште (Прав) које вертикално продире кроз календарски круг природних појава (етер?) док остала четири сугласника представљају елементе: А – ватра, Е – земља, О – ваздух, У – вода. Ватра је на почетку године (Божић Сварожић) јер она иде на горе, она покреће природне процесе. Земља је на пролеће када се под ватром пролећног Сунца земља буди, буја и цвета. Ваздух је на лето када имамо летње олује и грмљавине али и ветар који долази са Преображењем. Вода је на крају године, када долази зима, јер је вода елемент који се препушта, тече, клизи, смрзава (Ис) и насупрот ватри пада – иде на доле.

(Илија Зипевски, АзБукВеда, 36-ти наставак)

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s