Хана Шинка: Чекајући љубав
Моје речи ромињају
као киша лишћа топлих боја
плешући валцер с ветром.
Жута,оранж,маслинаста,
црвена и златна
у безброј нијанси и нота
разливају се небом,
а ја се питам:
Чујеш ли тај звон ?
Мирис твога присуства
нежна је слутња,
коју целим срцем осећам
и поглед ми лута хоризонтом
знајући да ћеш доћ’ једном.
Чекам тренутак
да ме баршуном твога гласа
целу умоташ,
да затрепери душа као струна
кад погледи нам се сретну
и препознаш
и препознам
Љубав.
Сањам додир твоје косе
и крилате руке.
Загрљај из давнина
точи се у садашњост
попут пенушавог вина
и , опет,
у тој чаши живота огледа се
само једна магична и неодољива
– Љубав.
Медне су усне окусиле
Њезину слаткоћу
и упамтиле Је
за сва времена.
А мене и данас милује
њихов шапат :
Ја сам Ти,
Ти си Ја,
Ми смо Једно.
Бљештаво бела је ружа процветала
и испунила читав Космос
својим чаробним Светлом,
а ја чекам Тебе – Љубав
и док чекам граница пуца
пред мојим очима:
Ја не постоји
и Ти је избрисано као гумицом.
Само Једно Јесте
– Љубав.
