Мира Видовић Ракановић: Кајање


Док си ме

Својим кајањем грлио

Непрестаним погледом

На дну ока мога

Семе опроста тражио

Ја сам иза

Напрслог огледала

Пуна наталожене тишине

И празнине у души

Наше године гледала

У којима сам превише

Мрака попила

И осећала како се

Заувек одричем

Твојих додира

Престала да

Дозивам сећање

Нашег почетка

Када смо са

Рашћупаним

Осмехом

Срећни живели

Па стиснула срце

И нежним миром

Окренула се

И са ветром нестала …

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s