Морала сам да урадим оно што се никад не ради…

сви су против били али дозволу од Творца добих по храбрости у срцу…

То се збило онда када су закључали време.

.

Стала сам чувару на нос,

рекла сам да имам дозволу да ми откључа

по вољи Творца,

рекох громовито, а врата се отворише сама!

Мрак!

Светлост правим сама

корачајући мрачним безданом!

Један мученик ме за крај плаве хаљине ухвати и рече „Помози ми“ док умире у мукама, а смрт не стиже.

Погледах му душу крајичком ока и видех злодела за која опроштаја нема,

рекох му : „Ниси џабе ту где јеси“

и продужих даље низ бездан!

.

У једном моменту на доле пропадам и нигде нема краја…

Кад испред мене угледах душу кристално белог змаја!

„По тебе сам дошла „, мислима му рекох и спустих руке на његов оков,

он се истопи и неста !

Загрлио ме крилима која је поново ширио ,

и рекао да пожуримо док ме тама не види.

Пред крај последње му мисли затресе се све и поче да расте из ништавила нешто огромно и да сикће на нас!

.

У том трену отвори се портал и змај рече да брзо прођемо у наш свет!

И тако и би!

.

На слободи си, а сада се пробуди

Један, два. три!