Потражићу негде друде своје речи,
јер сада им ту место није.
Од када престах мислити на свакодневницу
попримам другачији одјек,
смирујем се са капи росе
удишем боје свежих јутара
измаглица пролази мимо мене,
а ја остајем у срећи
и буђењу новог свитања.
У таквом окружењу увек постоји спас
и нека друга питања самоће небитна су
јер вечност је дуг корак пролазности,
а остајем окружена лепотом.
Тихе су ноћи у овом минуту,
а само мали делић мира
поново је нашао свој спас.

М.М: Збирка – “Пут ка Светлости“