Залутах у ноћ летњу, месечну, тамо где у извору тишине

Млад јелен свој дивљи, врели рик

Короз поља и шуме пролама, од младости, да ми се сине

Ноћно сунце и постане мој лик.

.

Ал бесна нека коб без обличја, уместо сна, црним гласом

Ѕапљусну ми и подера сва чула.

Мразном слутњом прекри вид. Муклим таласом

Празнина је унаоколо одјекнула.

.

Сам у свему, у покрету и збивању, остављен у тмини

Да свој живот слушам како страхом светлуца;

Видех блесак, чудовиште муњом нацртано у висини,

Непогоду што смрћу пуца.

.

А ни крик из мене да шикне! Тек мртви забрујаше из мрака,

Што ми се у збуњеној крви збише;

Немогућој коби која би и змија, и наказа и сврака,

Груди моје ко лешину отворише.

.

Млаз светлости тад груну. Људи од усијања бели,

Попут распрслих варница на све стране

Кроз дим и тресак с бакљама су излетели

Од тог призора да ме бране.

.

Чудовиште громом насрну, земљотресом сруши

Тле под нама. Остасмо у ваздуху лебдећи,

Ишчилеше и последњи трагови ноћног светла на души,

Скаменисмо се у општој несрећи.

.

Стравна коб ми приђе, лизну плућа из којих град

До неба ниче. Хтеде и руку да ми смота,

Ал из ње река потече и сва чудовишна глад

На дно паде опечена жаром живота.

.

Тад ствар се свака врати у свој ток, затворише се ране

Заласцима облепљене. Опет сам остадох

Да у вид дозивам прсле очи звучном тамом разроване

И дољубим све што овој ноћи дадох.

.

Тек у освит, сред пуцња зоре, небом опрана чела

Сазнао сам, још лебдећи по Кумовој Слами,

То се са мном, од лудости, месечина бела

Учила заносу и помами.

.Фото: Кумова слама; Википедија