Немам језика речита,
то је дилема вечита,
то је сурова истина
сурове стварности
и његове баналности
источника нових само за сан.
Живот је кружење безизлазно,
тражење смисла без празнина.
За тим треба да се трага
као за Душом, Богом,
ал’ и то је само
безизлазна нада,
да их могу наћи
и умом дотаћи.
.
Све се упорно понавља
човек очајава
дане пребројава.
.
То је острво усред мора,
хучних таласа, злотвора,
неодољивих, сурових, запењених,
а знам да тамо има блага-
али то је само метафора,
трагедија снова.
.
Тражећи себе траже и свој израз,
човек је, истина,
једини излаз.
Он је био од Бога створен,
непатворен, охол и моћан
да буде сензација васионе,
духовним бићем креативан,
трагач вечне истине.
Насукани смо на острво ироније
тражимо излаз и спас
кроз многе миленије.
.
Опет смо питања знак,
вртимо се у кругу
не можемо да ухватимо корак.
Мој судњи дан је нешто друго
јер људска трагедија
то нисам само ја
она је много већа,
дужа и шира,
од постанка света
до новог ништавила.