Опасно је сањати широм отворених очију.

У том царству које је само моје,

не може се прићи.

Широм су отворене капије,

али без домашаја.

Ти стављаш руку на лице

и немаш храбрости да пређеш праг.

Ја сам област између добра и зла.

Планинска стаза којом корачају калуђери.

Показала сам ти их како пролазе

испод прозора моје кћери

са сјајем бисера и покретом ветра.

Само један мој зрак светлости

побио је све авети,

ја корачам у тријумфу

са потомством мојим безбројним.

Владан Пантелић: Милана Јањичић

Млада, лепа, енергетски снажна, песникиња Милана Јањичић, лагано се одомаћује на Србском Журналу. На овом електронском гласилу до сада су објављене три њене песме: Талисман, Добро дошао у моју земљу и Далеко, ко зна где.  О њеној првој збирци поезије -Талисман позитивно је и исцрпно писао наш познати песник Анђелко Заблаћански.

Милана је рођена у Врбасу пре двадесетак година. Основну школу и гимнаију је завршила у Србобрану, где сада и живи. Поезију је почела писати у гимназијским данима, стидљиво је песме држала за себе, као што се то скоро свима дешава на почетку, али је њено срце нашло начин да је отвори и ослободи њене песме.

Када сам прочитао три објављене песме, чак саму прву, јасно ми је било да имамо песникињу чудесних снова и сновиђења, радозналу, играчицу на киши која пада ка небу, која се вата у коло са ђаволом да би му рекла да је црн. Све време носи чудесни талисман, мистичне орнаменте, иде путем којим се ређе иде, и … гле чуда! налази оне о којима је некада сневала!