Испод капака сузе кријеш,
не желиш да ти виде лице,
бјежиш у своје крзно вучице.
Док срце још јако је,
пробаш из њега извући све
дивоте и чистоте, сласти и радости,
капљице мудрости и милости
и по неко зрно лудости.
Често тако у ноћима без сна
ти питаш се што то у човјеку
капљице мудрости и милости
и по неко зрно лудости.
Често тако у ноћима без сна
ти питаш се што то у човјеку
пакост и лукавост жуту буди.
звјери крвожедне, умјесто добри људи.
Не желиш бити полтрон,
ни гад са хиљаду лица,
умишљени краљ са лажном круном
ни лопов са торбицом пуном.
Бити своја, макар и с парачетом осмјеха
и надом за себе и друге љепше је.
Али не чекај ту негдје у прикрајку
да роди се и за тебе свијет бољи,
него се бори!
Загрми својом добротом
и љепотом стиха пјесме о љубави,
додирни вјечност длановима меким
и сузом у оку непознатог читаоца.
Није тешко бити добар,
иако се увијек доброта некако
слабо цијенила на пијаци живота.
Ти буди мајка вучица
која сирочад млијеком храни,
буди сестра себи и сваком
изгубљеном јагњету у вихору
овог грубог свијета.
Онда и кад ни за саму себе не знаш,
душом и пјесмом расти до неба,
јет ти нијеси више мала!
Наћи ћеш једног дана и ти
свој риједак цвијет,
што не цвјета само за себе
већ и за цијели свијет.
Испод капака сузе немој да кријеш,
пусти нека ти сви виде лице,
ходај поносно, дигнуте главе
у свом крзну вучице!

Фото; Вучица; Википедија