Да ли то беше тек шапат кише,
Топлих капи са талогом снова,
Капи од којих мај ми замирише
Устрепталим лишћем с јабланова?
Ил’ си ми дошла с нескромне жеље
На измаку још једне сиве недеље?
.
Да ли то ветар упетља прсте
Под чијим јагодицама љубав зре,
Од чијих се додира слепо укрсте
Потоње душе с онима пре?
Ил’ си ми дошла с неписане туге
У ноћне часе вечношћу дуге?
.
Знам да ми не дође са свога хтења,
Најлепши сну што се давно снио,
И да су одвећ пуста моја бдења
Па сам ти очи у сан тајно скрио.
Знам, није ни ветар ни капи кише,
Нема те, а сан си – сан све више.

Фото: Фототека Србског Журнала