(Кратка биографија, Зашто пишем пјесме и Пустиња ума)

Сваки пут када прочитам песме песника кога откријем, чудим се Чуду, које Једини Бог, кроз сваког песника, на различите начине проказује. Тако се чудим и дивим ономе што Бог говори кроз Жељка Илића, Кога данас представљам на Србском Журналу, чије сам песме почео читати пре пар месеци. Најпре сам помислио да је Жељко неки јако млад дечак, надасве даровит, кроз кога су песме почеле нагло да теку и да их он више не може да заустави. А његове песме, по спољашњем облику, дугачке и узане, на катану су ми личиле, а боме и по садржини.

Жељко, сада педесетогодишњак, је рођен у Славонском Броду, живео у Дервенти, а сада живи у Шведској. Поезија је прожимала цео његов живот, Године 2020. објавио је књигу поезије – Одисеја немира.  Сам назив збирке, када се анализира кроз психологију кључних речи, говори много. Жељкове песме су многим музичарима биле погодне и певљиве. Тако да је он, као текстописац, имао част да је неколико музичара из Босне и Херцеговине, Хрватске, Србије, Словеније, обрадило музички његове песме и отпевало.

Зашто и откуда поезија у мени и мом животу, каже Жељко, најбоље описује предговор у мојој књизи …

***

Жељко Илић: Зашто пишем пјесме

Не волим тајне.

Не волим окове.

Не волим било какав облик ропства нити зидове између нас.

Отуда и ове пјесме.

Оне причају о презиру према примитивизму и злу, о љубави и потреби за свиме што је добро и лијепо. Оне пјевају о онима које волим, али казују и о онима које не волим.

У њима се без срама и лажи огледају моји страхови, моје стрепње и моји кошмари. У њима се њежно од заборава скривају све оне љубави и љепоте које овом нашем лудом и прекратком животу дају смисао.

Знам да има оних који то не могу разумјети, који све своје демоне и све своје тајне љубоморно чувају само за себе и разумијем их. То не значи да је грешка у људима или, не дај Боже, у пјесмама.

То само значи да живимо у прекрасном свијету препуном различитости.

Да нашем лутању и проналажењу оних с којима можемо дијелити све лијепо нема краја и да ћемо се увијек покушавати ослободити онога што нам трује мисли, што нас мучи, тишти и што нас неријетко чини мањима него што уистину јесмо.

Дођу тако тренутци када све око нас стане, када нам је свега превише, а само зрака премало. Када недодирљиви за свијет око нас, храбро, без имало срама или грижње савјести, огледалу пожелимо добро јутро и када му без охолости признамо све наше побједе, а без понижења све наше поразе.

Тада невољко признамо да се у хармонији нашега нереда не назире крај овом каосу у којему се за сваки искрени појубац мораш изборити и сваки искрени загрљај заслужити. Овај каос у којему ћемо вјечито остати збуњени подвојеношћу. За некога смо анђели, а за некога другога ђаволи. Знамо да није до нас. До њих је јер свако бира што ће дати и што ће добити па на крају сватко добије оно што и заслужује.

Зато пишем пјесме.

Колико су оне добре или лоше, тотално је неважно!

Оне су само огледало мојих добрих и лоших страна, мојих ратова и мојих љубави. Да су могле бити боље, засигурно би то и биле, да су могле бити лошије, вјеројатно не би ни настале.

Сигурно је да су ми најљепша она јутра када не знам када сам се, како и зашто пробудио, а најдраже су ми оне пјесме које не знам када сам, како и зашто написао, увијек без намјере да у њима говорим велике мудрости.

Зато, ако у њима не пронађете ништа вриједно, не брините. Бит ће то само још један, ни први ни посљедњи, у ваш живот залутао промашај.

Ако ипак пронађу пут до вашега срца, то не значи да сте ви пронашли њих – оне су пронашле вас…

Исто као што их ја нисам писао, већ су оне писале мене.

Фото: Пустиња; Википедија

***

Жељко Илић: Пустиња ума

Будиш се
Смијеш се
Дишеш
Видиш
Чујеш
Шеташ
Пјева
.
Ниси гладан
Ниси жедан
А ипак си несретан
.
Умјесто да уживаш
у ономе што имаш
ти си несретан
због оног
што немаш
.
Осјећаш
Требаш
Можеш
Желиш
Бираш
Хоћеш
Нећеш
.
А ипак се љутиш
.
Љут си
на живот
и на свијет око себе
.
Љутиш се
на своје најмилије
на своју д‌јецу
пријатеље
и родитеље
на оне који те воле
Умјесто да си захвалан
што они постоје
.
Сањаш
Вјерујеш
Љубиш
Грлиш
.
Али не волиш
.
Не волиш кишу
Мрзиш
кад грми
и кад сјева
а замисли само
да свега тога нема
.
Не волиш тишину
иако се у њој
сви одговори крију
.
Не волиш
ни истину
јер она те боли
.
И само због понеке боре
или сиједе у твојој коси
ни огледало ти
није драго
Презиреш то
што на њему видиш
.

Не волиш
године своје
а још мање оне
што пред тобом стоје
.
Човјече
како си само проклет
незахвалан
дволичан
и себичан
.
Помисли само
на све он
који никада
одсањали нису
ово прољеће
у коме си
ти данас
усамљен
тужан
љут
и несретан
.
Помисли само
на бескрај оних
који ни младост
а камоли године твоје
никада
дочекали нису
.
Који би
све на свијету дали
за још један трен
један загрљај
један сан
За још само један
једини
бехаром обгрљени дан
.
За све оно
што ти данас имаш
а не знаш
што би са тим
.
Живот је преголема тајна
и свемир се о нама
различито брине
.
Некима године
донесу мудрост
а некима
само године