Јесење време –
заразно ко општа болест.
Жбун без сенке,
У новој моди
Усамљен стоји
Ко сведок подлости.
Смеће разбацано
Небо ниско –
тако ниско
да се чини
да одатле река
излива непогоду.
.
Изненађена падох
под окриље
громогласне кише.
Пљусак –
дрзак, увредљив,
кап по кап
удара ми лице
у блато.
Све ниже
и ниже.
.
Брзоплете
лајаве
капи
непромишљене
са прозора
плету трачеве.
Замршене.
Ужурбано пореде.
С капије
Прстом упиру
У моје зене.
Нелогично.
Између лепих дана
Влажне бирају.
.
Небо је модро
Звезда нема.
Пола године
сунце не сија.
.
Жбун се могао дотерати.
Али прихватио је моду –
Горде речи
поређења по новој мери,
сво зло и хладноћу…
непромишљено, у ходу.
.
А ја сам шапутала жбуну
једноставне ,старе молитве.
Али –
уследила је тишина
јача од тутњаве топа.
.
Мећава ме
Без милости
Оковала.
Снегом покрила
све стазе
и трагове стопа.
.
Зима ми је
донела поруку
Ко услужном псу:
„У белој пустињи,
леденој
не види се светлост времена“
.
Разлог ми је
срећа
за сутрашње бриге.
.
Е, животе
Суђено ми је
да душа, напета,
ране лечи
на заборављеном
комаду леда.
.
И шта ће бити –
и неће десити –
Шест месеци
сунца нема.
.
Боже,
услиши моју молитву:
Да мећава –
заувек буде
пометена.

Фото: Ј. Стефан – Модро небо; Википедија