Лирски записи

 

Да би нам Природа служила, ми морамо да је упознамо и заволимо.

Оно што не познајемо и не љубимо, то неће ни да нам служи.

Природа је лепа, дивотна, племенита и узвишена, само што су људи зли.

Да није наших прљавих и ружних мисли, да није наших погрешних и злих дела, да није наше мрзовоље и мржње према свему, па и према Природи, тада се ни Природа не би бунила против нас.

Зашто се љутимо на Природу, када је Природа, по свему, боља и лепша од нас?!

Више Природа штити и чува нас, него што ми штитимо и чувамо Природу.

А требало би узајамно да се штитимо и чувамо, требало би да се узајамно обогаћујемо и оплемењујемо.

Природу сам заволео још од детета.

Природа је за мене Божанство, зато реч Природа и пишем великим словом.

Није човек створен и рођен да би покорио и поробио Природу, већ је човеков задатак да чува, штити, поштује и љуби Природу.

Природа не жели да робоује, поготову не жели да робује бесловесним људима, већ Природа изнад свега љуби Слободу.

Природа жели да буде слободна.

И ми, по Природи, желимо да будемо слободни.

Оно што не желимо да неко нама чини, не чинимо ни ми Природи; и, тада ћемо осетити и доживети све чари, све лепоте, све красоте и све дивоте Природе.

Природа ће нам тада бити Мајка.

Мајка, уистини!

Мора нестати свет

у којему нема Љубави,

Лепоте и Доброте.

 

Мора нестати,

и нека нестане!

 

У свету

 у којему нема Љубави,

Лепоте и Доброте,

ни Живот одвећ

нема никаквога Смисла.

 

Чему Живот у свету

 у којему нема Љубави,

Лепоте и Доброте!?

 

Јер Живот је Живот

 само онда

 када је са Смислом.

 

А Смисла нема

изван Љубави, Лепоте

 и Доброте.

Лирски записи

Од када знам за себе, нисам, ни на трен један, смео да се одвојим и удаљим од духовних и божанских бића из виших небеских (оностраних!) светова.

Ма какве год овосветовне послове да сам обављао – од писања поезије и сликања, преко изучавања светске књижевности, философије, религије, митологије,  антропологије и квантне физике, па до цепања дрва, орања и копања – ја сам делом свог најдубљег унутарњег (а свесног!) бића, све време бивао повезан са својим духовним чуварима и водичима из Оностраног.

Без својих духовних чувара и водича – такво осећање имам! – не бих у овоме свету опстао ни један једини дан.

Никада нисам живео попут других људи, јер моје физичко тело, канда, и није било подешено за живот у овоме свету!

Од ране сам младости, свим бићем својим, осећао – у свом физичком телу – све слабости, немоћи и болести овога света.

Заиста, Земљом не бих могао ходити и корачати да се нисам, све време, придржавао Неба, онако како се мајушно и слабашно дете држи Мајчиних скута.

Једно од мојих најранијих осећања у детињству – осећања које сам, потом, и освестио – било је: да ја нисам од људскога рода, већ од расе вилењака.

Вилењаци се препознају по томе, што од најранијег детињства бивају болешљиви, крхког и трошног здравља, и што су, гле! самом болешљивошћу и крхкошћу својом предодређени (још пре рођења својега!) да се посвете поезији, уметности и тајинственој (мистичној и оностраној) духовности, да се посвете нечем што није од овога света, будући да без тог посвећења не би ни могли да бораве у овоме свету.

По сведочењу родитеља, доживео сам смрт у најранијем детињству (нисам имао ни годину дина), и та смрт је судбински преодредила (и запечатила) моје мистично путовање у овом животном току.

И у младости сам, неколикмо пута, бивао између живота и смрти.

Чини ми се, да ми је сваки дан, у ових шездесет и шест година, бивао као поновно рођење.

Као да свакодневно умирем, васкрсавам и, снова се рађам.

Дошао је тренутак, да вама, својим читаоцима, отворим своју душу.

Вама, који читате моју поезију, моју лирику, рећи ћу, из дубине бића својега, да сам, стварајући то, све време осећао неке од болести овога света.

Што сам више боловао, све сам више стварао.

И, заиста, мене је само посвећеничко стваралаштво и одржало у овоме свету.

Без стваралаштва, без посвећеништва, не бих ни три дана саставио у овом животном току.

Твој суштаствени и битни задатак,

у овом животном току,

јесте да се посве оствариш

као сушто божанско биће,

 да се вратиш Вечном Праводеану Живота,

 и, надасве,

да се сјединиш са Првобитним

Суштим Бићем Светлости.

Ми смо светлост

скривена у срцу;

ми смо светлост срца

што обасјава

тајинствене светове у нама.

 

Ми смо посвећени путници

на унутарњем путу светлости;

путници који долазе из светлости

 и који се враћају светлости.

 

Србин Хиперборејац

осећа духовну надмоћ

при сусрету са западним човеком.

 

Он у сваком трену

 бива свестан надмоћи Хиперборејског Духа

 над Духом Атлантиста.

 

Србин Хиперборејац

верује, и зна,

да њему припада Галактичка Будућност,

јер је и дошао

из Галактичке Будућности.

 

При сусрету са човеком Запада,

Србин Хиперборејац

уистини бива надмоћан.

 

Надмоћан је у сваком погледу,

надмоћан на свим пољима

Стваралачког Духа.

 

Србин Хиперборејац,

 у разговору са западним човеком,

 осећа и схвата,

да су он,

 Хиперборејац,

 и Атлантиста –

два света,

две галаксије,

два космоса.

 

Да су он,

Хиперборејац,

и Атлантиста –

две расе;

две расе, не само по Крви,

 већ по Духу и Свести;

које се никада не могу разумети,

 јер нису на истом ступњу

 умног, душевног

и духовног развоја.

 

При сусрету са човеком Запада,

Србин Хиперборејац

уистини бива надмоћан!

Драган Симовић: О МОЋИМА БОГОВА

Опремио: Стари Словен

 

Срећем пробуђене, самосвојне, самобитне

и самородне Србе и Србкиње.

Срећем Србе и Србкиње

у којима препознајем

свеколико звездано и галактичко Србство;

Србе и Србкиње из чијих душа исијава

све оно племенито, узвишено, дивотно

 и божанско што је од Праискони

записано у Србској Акаши.

Срећем Србе и Србкиње

који нису од овога света,

већ од неких далеких, духовних

 и божанских светова

који су с ону страну

свега појавног и видљивог,

 с ону страну свих варки,

мена и опсена.

Срећем господствене, образоване

и посвећене Србе и Србкиње,

који су себе развили и изградили

у божанске стваралачке личности,

 у личности Вертикале,

у личности израсле до звезда

и звезданих јата.

Срећем Србе и Србкиње

чија ми близина озарује душу и дух;

 чије ме присуство оплемењује и обогаћује;

чије постојање обасјава и греје

свеколико Биће Хиперборејског Србства;

чија дивотна, безусловна и божанска љубав

надраста све љубави света и светова.

Лирски записи

 

Ум је Бог у нама.

Разум је Човек у нама.

Разум је повезан са Умом.

Човек је повезан са Богом.

Ум кроз Разум дејствује.

Бог кроз Човека дејствује.

Разум је разуђен.

Има више средишта Разума у нама.

Чакре су средишта Разума у нама.

Чакре су пријемници и одашиљачи Разума повезаног са Умом.

Имамо Разум Срца, Разум Душе, Разум Духа, Разум Осећања, Разум Јасновиђења.

Свако средиште Разума повезано је са Умом.

То је Умно Поље, Умно Умрежење.

Свака наша ћелија повезана је, преко Разума, са Умом.

Сваки наш молекул повезан је, преко Разума, са Умом.

Ми мислимо, размишљамо, осећамо, схватамо, појимамо и видимо Свеколиким Бићем у нама.

Свим телима, свим ћелијама, свим атомима, свим честицама, свим молекулима.

Ниједан делић нашега тела, нашега бића, није искључен из Умног Поља.

Штавише, све је усаглашено и усаображено (усаглашено и усаображено до Божјег Савршенства) са Умом, са Богом у нама.

Ум је Бог.

Разум је Раз-Ум.

Раз-јашњени, раз-ложени, раз-дељени, раз-водњени, раз(с)-тумачени Ум.

Ум је РазУмљен.

Песнички речено, Разум преводи са Језика Ума на Језик Човека.

Разум одгонета Божји Тајнопис.

Разум дешифрује Божје Поруке.

Ум је Бог.

Изнад Ума (Бога) јесте Свест.

Свест је Творац, Створитељ, Велики Дух Стварања.

Свест је Закон Над Законима.

Ово виђење, појимање и тумачење Ума и РазУма јесте само моје, из мојега унутарњег бића.

Нигде у књигама нећете наћи овакво појимање, схватање и тумачење.

И сам сам, негда давно, био човек од књишког учења и знања, све док нисам обновио и развио видовита знања Древних.

Од тада сам Песник Вилењак повезан са Акашом.

Зарони у језеро зелено-плаве светлости,

да би исцелио срце

 затровано мислима

што те ка смрти воде.

 

Изиђи из ума,

и спусти се у тајинствене дубине срца,

да би открио и упознао првобитног себе

сједињеног са језером

црвено-љубичасте светлости.

 

Запливај језером млечно-беле светлости,

 вођен златним зраком из духовног неба,

 да би срцем својим

доспео на праизворе живота.