Ој јуначе српски са солунског фронта
убише те сто пут за твога живота.
Убијао Шваба, убијале звери.
Кидали те вуци из пасијих двери.
.
Разнеше ти кости по врлети пустој
носише те прости и по шуми густој.
Секоше ти главу, пробадаше чело
ал’ сачува душу кад убише тело.
.
Гутала те мора и гробнице плаве,
њихали те вали, вазнесли до славе.
Грактале те вране и галеби бели
љубило те сунце и облаци свели.
.
И засп’о си тако на дну мора сиња
прекрстио руке ал срце још тиња.
Пригрлио пушку и све што си стеко.
Издахнуо тихо и молитву реко:
.
Да ти Бог наш чува отаџбину милу.
Да кандило светли мајци, оцу, сину.
Да се цвеће њише и љуби и кћери.
Да им звоне звона и да су весели.
.
А кад склопи очи, тад душа заблиста,
уздигну се горе, до самога Христа.
Запеваше орли, двоглави и свети.
Задрхташе вали, аждаја што прети.
.
Са осмехом оста на небу записан
да слободан поста и да си мирисан.
Да се ниси пред’о и да ниси клек’о.
Да си храбро глед’о и оружјем пеко.
.
Да си пад’о, стај’о, био мртав скоро
ал’ да си се диг’о, клете дане број’о.
И да костур беше, жила, вена само.
Ал да и тог трена стајао си право.
.
И одважан беше, ти, јуначе српски
и у смрти твојој кораци ти чврсти.
Свој на своме газда и понос и дика.
Земља једна мала имала је борца,
имала је свеца и од Бога сина
ИМАЛА ЈЕ СРБИЈА
СРБИНА ВОЈНИКА!

Фото: Србски војник; Википедија