Подриње памти тишине дуге,
магле што клизе низ плаве струје,
и свака мука што Дрином жури
носи у себи што време чује.
.
Подриње памти кораке људи,
пољa што ћуте под небом сивим,
и свака кућа уз брдо старо
чува у себи огањ живи..
.
Памти и зоре, и тешке дане,
самртни лелек што се у даљини губи,
и крв што оде низ воду хладну
у дубинама сенке мртвих људи..
.
Подриње памти врисак и јаук,
откинута срца, смрскане главе,
младих, старих и дечијих лица
и вране што се очима хране..
.
Подриње памти крвави месец,
лелек шуме, облака и неба,
опустеле домове – сведоке неме
изгажено, намучено, затрто семе.
.
Ал’ из тог памћења ниче светлост,
као кад сунце пробија кроз гране —
Подриње живи, упркос свему,
за нова рађања и нове дане..