Косово мајко земљо,
знам твоје боли,
отворена рано
у мени се утроба дроби,
у тишини божура
зар срце поново да боли.

И данас када чујем звона.
Тешке слике
ми се низ кости цеде.
Душа од немира
дрхти.
грабљивице поново над
косовским
Божуром лете.

То су авети,
То нису људи,
са црним лицима у црним капуљачама.
Срце су себи исчупали.
Змије им се из њедара смију,
жељне крви, да нам пију.
Црним леденим стазама смрти
силазе до последњег хада,
сами Ђаво са њима жури,
и са њима влада.

У вријеме црног Мјесеца
окове демонске
око свијета каче,
опелом у друштву црних врана,
гладни крви,
крећу, већ газе,
тајним ходницима Ватикана.

Муци их наша вјера.
Мучи их, Сунце наше.
Знају да је Бог са нама,
па се и њега плаше.
Немају душе,
па им сметају и
славе наше.

Мучи их што знамо
ко су,
не треба више да се траже
И зато се боје
Божије и љубави наше.
Мучи их што призивамо Бога
и помињемо претке.
што смо ми вјера ,
а они тамница своје секте.

Смета им што је Грацаница
већа од Ватикана
Смета им косовска алеја
србских великана.

Не ће те, поново косити ливаде
ни црвене божуре наше,
ово је Божија замља и тврђава
небеске расе.

Кад зазвоне звона
мрачног Ватикана,
да униште цио род наш,
нека добро знају
Чека се тај час.
Биће то последњи покусшај ваш.
Небески ратници,
Анђели чувари
са свјетлосним мачем
у строј су стали.
Чекају знак са неба
и Ватикан ће
заувјек стати.

Доста више зла
Још и сада јауци ме буде
у наручју држала сам људе,
хероје, јунаке, смрт у руке.

Још се чују звуци мача, звуци копља,
рзање и топот коња,
јуриши стријела, звекет тешких оклопа
и лавина крвавијех потока.

Руке, ноге, главе на све стране,
вид‌јела сам како вране очи ваде.
Све су то ране моје,
кукају и јече као
срце твоје.

И трен кад ме окрене за тобом,
закукам како те немам,
таква љепота.

Боже мој зар мора та страшна голгота.

У руци јабуку дрзим.
Дадох је првом до себе
и кад је и он пао, рекао је сестроо…
и сад се сећам како ме је погледао.

Од сјећања
суза низ лице крене
и тако клизи, клизи, док земља броји вријеме.
Са кољена на кољено преноси се слика
дубоко закопана у сјенци божура,
нашег споменика.

Господе мој
и сад на Косову дојим дијете
и Божур му
у руке дајем,
да расте да ме пита,
да му кажем,
у том цвјету живи
Вјера наша,
Слава наша,
Слава Господа.
И твоја снага
душа наших ратника,
великих јунака.

Хтјела бих да застанем
да се некад загледам у себе,
да ућутим, на тренутак да зауставим вријеме,
да одем тамо ђе ме колијевка зове,
срећа кличе,
ђе зора
са осмехом свиће
и ђе млада трава уз прозоре ниче.

Господе мој
не шаљи ме више,
ни моје сестре,
ни мој род
до најстрашнијег хада,
нећу више
звјездане тишине
ни леденог жала.
Хтјела бих да се
вјечно враћам
само са
вечерњег бала.

Ја сам ватра огњиста,
смокве, јеле,
ђе трепери лист вишње,
и вјетар што дува, са моје стјене,
ђе дрхте гусле,
ђе ме љубав грије.
Ту је моја вјецност
да ме радује и да ми се смије.