“Ој , Козаро, јој, ој, Козаро,
Моја густа шумо,
У теби је, јој, у теби је,
(На рат пази!)… пуно“

Нисам морао да стављам чашу воде на жуто да бих свежио сећање.
Препознао сам је је трену угледавања. И како бих промашио ту духовну громаду!
О, какво склопно Брдо, каква планина! Пуна је, препуна: догађаја, крикова,
путовања, певања, смеха, и јаука, и јаука, и … јаука.
И запитах се: Да ли је ова плани-на завршила оно некадашње службење?
Како навести њено дрво да се исприча, да излива густе ране,
како одмрзнути дубоку стену у осмех раста и тиховања?
Да ли Орао може да сломи ту не-комуникацију са дрветом и густом шумом?

Прошетао сам по њеној кожи. Иза мене остала је тиха бразда
коју сам гледао и мер-као погледом-чудаком, као да сам гладио и мерио мер-мер.
О овој планини мислим као да је дјева ратница-девојчица и закључујем:
кртичица се опасно бори! И закључујем: Само брезе знају нежност твоје музике.
Онда испитујем све делове њеног тела докле није стигао снег.
И лагано јој прегледавам и додирујем ране које нису уштогљене и гледам-видим
како лако и ненаметно полеће-прелеће тигар. И, са сигурношћу пророка,
знам да му је висок искок и да му се доскок не види од силне даљине.

Враћам се кући спокојан. Одужио сам дуг Милости и Једноти:
са Козаром сам причао чисто, јасно и искрено, и гледао сам је у Очи и у Срце.
Мислим да она дубоко осећа и да све то зна и да је одувек знала.
Можда ме је процењивала по чарности моје територије.
Ја сам унео, можда, нову свежину и потпирио ватру живу њених сећалица,
питалица и памтилица. И поставио је поново на дејства храбрости и дубоког понирања у Непознато и у потрагу за чудесним Себе. И благословио сам је благом непролазним:

Уздигни се поносно, о, планино, и нека се отворе ватре твоје стеге и проходност твог Извора!И нека расте до врха Неба, одакле истичу воде, све што погледиш, додирнеш и све што помилујеш!

Фото: Козара; Википедија