Кандило ноћас палим,
не жалим прошле дане.
Иза завесе непрозирне
чекам да зора сване.

Успомене промичу силне.
Чујем гласове умилне,
Што утеху нуде…
Нову наду буде…

Желим музику тиху,
што срце дира,
да душу помилује ми
нежна, танана лира.

Нека под овим Небом
све цвета, буја…
Да нема на хоризонту
рушилачких, страшних олуја.

Да имам лакоћу
белих албатросових крила,
да се радујем животу
као кад млада сам била.

Желим да моје срце
и даље искрено љуби
и да ме јутро свако
нежним додиром буди.

О, како је
живот диван док
Љубав у срцу живи,
а душом се разлива
милина, којој се
свако диви…
.
Ако олуја дође,
ja ћу да будем спремна,
јер, од свих
преживљених олуја, oјачала
сам као стена.
.
Ал’ испод камене коре
меко ткиво дише
и даље силно жели
да воли! Ништа више.

Фото: Кандило; Википедија