…

Ако се сјетимо Хитлера, Садама, Гадафија, Милошевића… вид‌јет’ ћемо да се ради се о формули која се понавља кроз цијели двадесети и ево и почетак двадесет првог вијека.

Наиме, сваки „диктатор“ је прво подржан (финансијски и на друге начине) од „демократске „Западне елите“ да би касније послужио као разлог бомбардовања и рушења не само система којег је он тобож’ успоставио, већ и уништењу народа над којим је диктатор вршио диктатуру.

У другим ријечима: Гд‌је се појави „диктатор“ знак је да је ту управо плански „засијан“, те да су ту и велике шансе да ће „због њега“ а у догледно вријеме читава земља бити разрушена а преостали народ расељен по свијету. На тај начин „западни спаситељи“ под окриљем хуманитарних акција улазе у аутономне земље и отимају природна богатства њених становника.

Примјер таквог програмски уздигутог кловна је у дашњој Србији, а услови за његов „прогон“ се увелико стварају, уистину у завршној су фази. То је знак да, уколико га Срби прије тог планског прогона сами не уклоне (замијене), не пише им се добро; хијене су већ намирисале крв, све је спремно за гозбу.

Воља народа зато мора бити изнад воље стрвинара. Свако треба да преузме одговорност за сопствену стварност, како „диктатор из народа“ тако народ.

Онај ко напусти Љубав, хармонију и мир морат’ ће рјешавати последице свог путашествија кроз застрашујући хаос, немир и личну апокалипсу. Зато је освјешћење неминовност.

Освијестити се значи вратити се на божански пут, души, и самим тим у себи поново уздићи Љубав, хармонију и мир, јер… како унутра тако споља, те уколико желите знати какви сте унутра погледајте своју спољашњост, она је одраз вашег унутрашњег стања.

Не допустите стога да садашњи кловн глобалистичке политике буде оправдање за следеће разарање. Прошли пут је то био Милошевић, био је „легитиман“ разлог разарања и окупације.

Све је режирано… али ви нисте.

…

Шта ово значи на духовном нивоу?

Увијек је исто:

КАКО УНУТРА ТАКО СПОЉА.

КАКО ГОРЕ ТАКО ДОЛЕ.

У практичном смислу ове ријечи указују на потребу сагледавања нашег унутрашњег стања. Чијег унутрашњег стања? Свих укључених у овај сценарио.

Па хајде да помогнемо освијетлити таму из које се порађа „диктатор“.

Дакле, све што се појави у стварности уистину је пројекција духовног, менталног и емоционалног стања јединки које доживљавају ту појаву.

Стога, не може се појавити „диктатор“ (јединка) уколико нема оних јединки над којима ће та јединка вршити диктатуру. Масе, тако говоримо о колективу без имена и лица, су уистину јединке са истим духовним, менталним и емотивним склопом. Тај склоп је на истој фреквенцији са склопом диктатора али са супротним набојом поларизованог потенцијала. Супротности потенцијала стварају појаве у којима се пропорционално њиховом набоју пројектују тиранин и жртва (диктатор и масе=народ).

Да ли је то заиста реално да један читав народ својом инертношћу, немаром, љеношћу, глупошћу… у незнању порађа одраз супротности сопственог поларитета??? Да ли је народ заиста обезглављен, онесвијешћен, и тек тако тражи то искуство жртве?

Па није баш тако једноставно.

Као што знамо ми живимо у Матриксу, а Матрикс се храни поларизацијом и консеквентно супротностима кроз које се ослобађа витална енергија душе. Наша душа је његова батерија.

Дакле, да би душа постала корисна батерија Матрикса неопходно је константно манипулисати фокусом људи, јер фокус је активни бирач информација, организатор Примарне Перцепције а то значи; гд‌је ти је фокус тамо је и енергија. Енергија потиче из душе стога је за Матрикс нужно да изманипулише вољу. Воља управља пажњом (фокусом) те уколико јој се представи валидан мотив она ће сву своју стваралачку моћ усмјерити у тај мотив.

Како постаје диктатор?

Шта је при том мотив којим се манипулише воља Творца?

Истински мотив стварања диктатора јесте испољење неодговорности. Дакле, у тренутку избора Творац у јединкама (у маси) бира пасивну улогу и самим тим остаје несвјестан последица (последице ће откривати док се манифестују). Као резултат таквог стварања „масе“ ће добити стварност нужности, а пошто је нужност последица неосвијешћеног избора, нужност собом у манифестацију доноси немоћ и појаву „моћника“ који оправдава ту немоћ.

У суштини универзалног мира је еквилибриум=равнотежа поларитета.

Универзум стога не бира и не подржава ослобођење жртве од тиранина (јер то би за њега било стање неравнотеже); он подржава њихов еквилибриум, јер у том стању он увијек бива у миру, дакле остаје непристрасан, уравнотежен.

Схватањем еквиливриума имамо веома реалну шансу промјене система.

Потреба за жртвовањем треба да се анулира из свјесности јединке, јер анулирањем потребе за искуством жртве анулирамо појаву диктатора, анулирамо храну којом се његов поларитет напаја.

То је дакле до сваког од нас, али рећи ћете, шта ћемо са манипулаторима, са моћницима, диктаторима? Зар и они не бирају то што чине?

Бирају, наравно са бирају, али добијају само онолико колико им се даје; то је закон ЕКВИЛИБРИУМА.

Манипулатори зато чине све да изманипулишу нашу перцепцију и с тим да поробе наш дух. Они стоје иза сваког диктатора, потпомажу да има све услове за раст, манипулишући перцепцију масе. То чине кроз мноштво алата; кроз медије, образовање, науку и религију, кроз политику коју потпомажу ратном индустријом и друго. Ако боље сагледамо све ове горе наведене алатке, свака од њих служи одвајању и поларизацији.

Дакле, мотив воље се усмјерава у искуства неодговорности, гд‌је се у рату рецимо јединка осјећа неодговорном за своје учешће у деструкцији, за убијење и за узрок ратовања. На тај начин себе доживљава немоћном да каже „Не“ моћницима који (из тог угла) имају моћ над њиховом судбином.

ЗАБЛУДА.

Моћ је у слободној вољи.

Да би воља била манифестована у свом највишем потенцијалу она мора бити освијешћена, а да је воља освијешћена доказ је у познавању последица избора у тренутку избора, дакле прије њихове манифестације.

*СЛОБОДНА ВОЉА ЈЕ НЕПРИКОСНОВЕНА МОЋ ТВОРЦА У СВАКОЈ ЈЕДИНКИ, СТОГА, ДА БИ ЗАИСТА БИЛА ИСПОЉЕНА КАКО ЈЕ БОГОМ НАМЈЕРЕНА ТРЕБАМО СЕ ФОКУСИРАТИ НА ПОСЛЕДИЦЕ СВОГ ИЗБОРА. ИЗБОР СЕ УВИЈЕК ЧИНИ У САДА, ТЕ ЈЕ САДА И ЈЕДИНО ИСТИНСКО ВРИЈЕМЕ КАДА МОЖЕМО ПРОМИЈЕНИТИ СВОЈУ СТВАРНОСТ.

Даље; постоје агенти Матрикса чији је једини стварни задатак МАНИПУЛАЦИЈА. Они манипулишу и масе и диктатора, јер једино тако могу произвести жељено стање душе; батерију.

Диктатори су њихова посластица.

Они их подржавају док ови не доведу ситуацију до усијања, а онда их обавезно жртвују, убијају, обично јавно вјешају, гиљотинирају, стријељају, како би и даље држали масе у увјерењу да су коначно добили „ПРАВДУ“.

Сваки диктатор је послужио као оправдани разлог даље експлоатације сировина, батерија.

Стога, у Србији се тренутно дешава управо то: еквилибриум диктатора и масе, при чему се екстремности повећавају а разлози за „ослобођење од диктатора“ постају већи и оправданији.

Уколико се јединке из масе Србског народа не пробуде и измијене стање ЕКВИЛИБРИУМА, десит’ ће се оно што се десило у Ираку, Сирији и другд‌је….

Дакле, промијенимо ли Мотив наше воље промијенит’ ћемо и ЕКВИЛИБРИУМ, промијенит’ ћемо и исход нашег стварања.

Пробудимо се у САДА!

Другог времена НЕМА.

ДРУГОГ БИЋА НЕМА.

Исто Биће, свјесно или несвјесно себе у свакој јединки (у маси, диктатору или манипулатору) је Творац који активно или пасивно учествује у стварању стварности еквилибриума. Активирајмо се … САДА!

Почетак и крај свих искустава омогућује Љубав. Освијестимо ли Љубав у себи, Љубав исцјељује све.

Фото: Диктатор – филм; Википедија

На тврдом лотосу
Сплео сам ноге и исправио кичму
Са три затворена ока и уз дубоко дисање
Повезао сам се са Мајком Земљом
Кроз кичму до врха главе
Уз све могуће тешке радове
.
Надковао сам седам обојених степеника
Потом још три до врха Неба
.
Индиго Ноћ са миријадом свитаца
Сваки свитац је нечији сан
.
Раздвојио сам своје биће
И у висине упутио једно зрнце себе
.
Прелазећи преко клисурица и планина
На раскрсници спојило се зрнце са сном
Препознати кренуше смело и без речи
Стрмом узаном и кривудавом стазом
Пратећи светлост – водича

Фото: Свемир; Википедија

Буди се.
Буди ми наду да и овом граду има живота.
Да није мртва Србија моја.
Зар нисам жртва?
Види ме како се кочоперим?!
Ал` нећу да делим мрве с твојим врапцима,
хоћу гнездо на својој крошњи.
Астал пун жита, да ми Рајска птица буде сита,
а ја, поносита…
.
Тамо под крошњом туђом, да кажем –
Да ме не прави лудом!
Да је моја Трешња здрава и јака,
да је на њој цвркут славуја, а не сврака!
Кад се вратим на врх да се попнем и машем,
машем до Драча!
Да сам јача, само- да сам јача.

Фото: Трешња; Википедија

Душа се враћа

на она места,

где је оставила

своје потомке!

Многе смо сањали снове

Усред прича из старине

Жива нам сећања поје

Одјеци славне истине.

.

Не могу чекати више,

Повик се чу у дубинама неба,

Страшан ветар моћи,

Хрлећи звук светла.

.

Одбиј да волиш – не буди више,

Одбиј да сјактиш – не види више,

Одбиј да будеш – не диши више,

Одбиј да си храбар – и пута ти нема више.

.

Прихвати да волиш и види живот,

Прихвати да будеш – обгрли Вид,

Прихвати да сјактиш – божански буди,

Прихвати да се усудиш – и мој си.

.

Осети нежни

Додир,

Лакоћу.

.

Арију небеског хора!

Ти дишеш дух

Усред Божијег Огња.

Не заборави драга
она наша пролећа
и дане
кад смо одлазили на трг
тамо где долазе
људи и птице
која су нам миловале дланове
кад смо их даривали
мрвицама љубави
да нас више воле
и кад су заједно самном
чувале твоја снивања
док си се њихала
на крилима развигора
испод којих сам крио пољупце за тебе
плашећи се твојих буђења.
.
Увек ћу се сећати
оних дана
и пролећа
кад сам те чекао
у сенкама белог багрема
на трамвајској станици
тамо где сви
неког чекај
и цртају њихове кораке
чежњама мајских мириса
и капима сетне кише
док бехар мирише
и зелена седмица
у којој смо се
држали за руке
гмиже својом путањом.
.
Не заборави мила
пролећа и дане
о којима не волим
писати истрошене песме
и похабане стихове
…јер сви говоре
да се љубав
рађа у пролеће
а наше је тада изгубљена
и никад се
вратити неће
…нити вечери ћутања
крај зелене реке
чији хладови у тишини самују
и сакупљају приче
о нашој прошлости.
.
…И сада
понекад туда прођем
и сећањем грлим
исти онај трг птица
на коме и сада долазе
птице и људи
и клупу у сенкама багрема
где неко некога чека
иако су отишла наша пролећа
која изгужваше године
уморне од снова
и живота
у пролазу
према забораву.

Фото: Бели багрем; Википедија

Врабац је давно престао да дише,
тако се мисли.
Не!
Ћутим и само вас гледам!
Три крваве ране ме пеку.
Три стреле, три трага.
Од зла, турске беде и рата,
нисам дао бели град да страда.
Бели град сам бранио тада,
уздигнута цела,
против сто хиљада стрела.

Бели град, опет ме зове!
Издајници, људи без душе,
поново га русе.
не могу тврђаву да гледам,
како издајник душману
хоће да је преда.

Србија за кукавичлук
никад није знала,
никад није кичму савијала.
Србија је и сад Спарта,
само издајник то не схвата.
Витезови божанске класе,
ми смо потомци беле расе.
Поново ћу на ноге стати.
не треба ми нико и нећу вас звати.
Бели град се мора спасавати
не чекам ни сата,
ушао је ђаво на велика врата.

Кукавице земљу ору, сеју мржњу,
русе слогу, нема брата,
обешен нам је камен око врата.
Раскол влада
док нам крвник држи кључеве од град.

Похлепни народ мој, за тридесет гроша,
наивно је сабљу дао,
на колена је отад пао,
чути, клечи у блату тоне,
а велика звона звоне ли звоне.
Не чује и кад га дечија суза зове,
не чује ни мајчине боли.
роде мој! зар се бели град тако воли?

Генерали где сте! Ћутите или не смете
да пребројите војску!
Зар немоћна мајка да вас моли!?
Зар вам образ ни мало не гори?
Ако ћутање и даље потече,
нек вас образ стално пече.

Жив сам још и нећу то да гледам
и нове три стреле поново да чекам.
Устаћу пре вас, мртав нисам,
све три стреле вадим и
ране ћу да спалим.
Нећу да чекам ледене лажи,
обећања и друге пакости,
хладне у срцу зиме,
Зар да чекам да ми иза леђа
усред мрака, прљави гости
стрелом заледе кости.
Одмах моја крила дижем.
уништићу то издајничко ђавоље семе.
Кукавице спалићу вам племе.

Не дирајте! мој бели град.
Не дам да нас нико у окове везе!
Не дам децу ланцима да стеже!
Не дам ником на Београд да режи,
не дам ико из Београда да бежи!
Нећу туђег жита, лажног хлеба,
нећу прљавога неба,
ваздух који се на силу дише
и европске прљаве кише.
Нећу таму ни вашега хада,
недам бели град да страда.

Одавно знам тајне ваше клете,
издајници знајте
многе ће главе да вам лете.
Зло велико вас краси,
нико неће и не може да вас спаси.

Елито и слуге сатанине војске,
није ово ваша добра адреса.
Отворићу вам пакао и
скинућу то зло са наших небеса.
Спреман сам Боже, ти знаш, врабац све може.

Бели граде ми који те имамо
белог и светлог,
нећемо те разапетог.
Роде мој, сад вам врабац каже:
нико не може да вас лаже,
докле год моје срце гори
никад нико неће моћи
и нема те моћи,
недам ја и наши богови
бели град да се покори.

Фото:Врабац; Википедија

Уз уздах ових мермерних плоча,
расуте глаткоће тужних епитафа,
сјајних очију украшених болом,
оковани стојимо уз тишину храмова и јецај гробова.
У сенци камења и комада земље
који под сузама сећања омекшава.
Отворена врата раја
са топлим небеским ветровима стварају лавиринте.
И сваки њихов скривени пут
води до заласка Сунца.
Ледене усне се не мичу,
не говоре… Ћуте!
Очи од камена милују стене
расипајући пену прохујалог живота,
мирис тамјана и догорелих свећа
дошаптава незаборав.
Све оне сетве бољитка
сасечене туђим жетвама, боле земљу.
Утопљеник светлости тоне у мрак,
прерије пустињских ратника почивају на светом тлу
по којем су расуте ватре крвожедног света.
И сви они лешинари и даље круже
око нашег хоризонта,
чекају и вребају за неки нови напад…
А, ми само желимо мир,
желимо да нас не дирају,
да не газе преко костију наших предака,
да застану колоне,
спаљена огњишта да се изнова изграде,
да вратимо отето и сачувамо Свето!
Уморни смо, али и снажни…
Не шаљите нам рат, ни бол,
и знајте… нас бол снажи!

Фото: Шесникиња Раадица Матушки; Википедија

– Опет оволику обланду очекујем
од ове оштроконђе.
– Охохо – она одскакује, оће оно,
Охоло отима оклагију,
обија ову о ормар
окренута огледалу:
-Опа, опа, опала,
остављам овог олињалог орангутана,
ослобођена, орна.
– Одмах отиђи,
Олупину ову однеси,
Остарела огуљена оклагија, оправи је одмах,
откачи од оног,
одбијам одмах оностране односе,
Одступи!-
Одговарам оштро:
– Опуштених очију, одртавела, оћес очијукање,
Оди офтамологу обневидела ,
Омамљује те остеропороза!
Од‌једном она опет:
– Оздравићу одмах, одбиј! –
Он одмахује,
Одлази,
Отоманом одмара,
осмељен он онанише,
опајдару ону од ономад окреће:
– Ош ома овамо,
– Оптерећење осећај од ове овде,
– Окопаћу око овој огавуши. –
– Остани овде ,
одртавели олошу! –
одзвања окуцницом, од‌јекује.
– Оправицу обланде ома. –

Фото: Обланде; Википедија

Под Банатом лежи, моје родно место,
и кад тело иде, душа ту је често.
У њему је свемир, запалио дане,
па се стари кравар, спрема за аманет.
.
Не немој да свираш, оне тужне песме,
пашњаци су ведри и ветар се веје.
Опрости ми село, сваки корак нови,
без тебе је живот, залуд да се бори.
.
Једне кобне ноћи, песму ја сам снио,
о љубави вечној и о сузи бистрој.
У њој се и тужни радују,
мртви још увек станују.
.
Када затворим очи и ноћи се предам,
и под ратном гором, тебе смрти не дам.
И кад сумрак вазда, под Иђошем сине,
родиће се песник, да о селу пише.
.
Болне своје ране, дижем у висине,
под Иђошким брегом, једна кућа дише.
У њој живот тече и песме искалише,
умрем ли и одем, Иђош ће да дише.

Фото: Место Иђош; Википедија