Белина … отвара се…
ничег нема до … ње … белине.
Чини се да душа је ствара …
или можда … срце…
Белина, ветар што лута
да пробуди уснуло лишће,
додирне траве и помилује … птице.
Белина … река што
тече и стоји у истом трену…
нема тела … нема границе …
Мир Свемира све мири.
Видим непостојећег времена ,,, белину.
Ох, нежност кида задње
тамне чини …слобода
воде, ватре, ветра и камена
топи се у овој белини.
Само срце , , , Пулсира
у љубави топлини

Фото: Фототека СЖ

Има једна трешња
Мучи ме од лани
Сваки дан је гледам
Једва чекам вани.
.
Стално изазива
И важна се прави
Ништа јој не смета
Што сам ја још мали.
.
Док стоји високо
Крошња јој још већа
Кад кућицу сањам
Окупа ме срећа.
.
Замишљам да сједим
На раскошној грани
Берем слатке трешње
И правим се главни.
.
Све би било добро
Да се не налази
Код сусједа Марка
На његовој стази.

Сваки дан ја идем
Да сусједа питам
Ако ми дозволи
Да се с ње не скидам.

Фото: Трешња; Википедија

.

Разноге и разбујне прамисли-сећалице
Час хладне и ледне као пузавица
Час пакосне лукаве и зле као пецаљка
Час прочишћујуће и грицкаве као пијавица
Час страшила као привиди бауци дрекала раге
Час лековите благе мелемне као Прамајка
А час бистре бистре као извор Воде снаге

За све је крив рептилски напитак заборава
Којим је у много живота напијана моја глава
А Тијанија је земља чуварица и памтилица
И обнављачица и омлађивачица и сећалица
Завета и мозга и срца снажилица и хранилица

Ево ме идем и у ходу цепам заборава вео
Ево ме идем ка циљу свестан брадат и бео

Тијанија је откривна земља личја и наличја
Земља легендарних Витеза Праисконог Реда
Изворница Броја Слова Слога Речи и Говора
Земља Храста Јасена Каћуна Босиљка Ловора
И родница моја – носиоца многих одличја
Тијанија је универзумдром што у звезде гледа
Тијанија је певања и свитања свет и оносвет

Фото: …испод храста исцелитеља; Фототека СЖ

Не труди се да мењаш свет.
Бесмислено је!
Само распршујеш улудо драгоцено божанско и животно дејство.
Само се оптерећујеш бесмислицама.
Свет је опсена.
Свет је омаја.
Света нигде нема.
Нема га у Свароговој Стварности; нема га у твојему Бићу.
Нема га у Бићу твојих Предака, нити ће га бити у Бићу твојих Потомака.
Ти си свет.
Ти си ПраВасељена.
Ти си КоСмо(с).
Све си ти сам, и Све у теби пребива.
Не лупај главу о томе куда и камо иде свет!
Свет и иначе никада није знао куда и камо иде.
Усредсреди се на Власти Пут; корачај смело и достојанствено Властитим Путем.
Ти и Пут будите Једно!
Упознај себе; упознај Суштога Себе.
Упознај своје Претке; упознај своје Божанске Претке.
Упознај ВедСрба у Себи.
Упознај ВедСрбство у Себи.
Не лупај главу о томе, да ли ће бити, или неће бити, страшнога рата на Земљи.
Ако треба – биће; ако не треба – неће бити!
Шта ти имаш с тим?!
Шта ти имаш са светом који не зна куда и камо иде?!
Брига те за свет!
Свет је опсена.
Свет је омаја.
Света нема у Свароговој Стварности.
Свет је само једна болесна мисао у светскоме болесном уму – у мајмунском болесном уму.
Мајмунска врста је одувек ратовала.
А ти си потомак и изданак Звездане Расе.
Ти си потомак Белих Богова.
Ти си ВедСрб!
Ти си ВедСрб који је одувек био, и који ће заувек бити.
Ти си вечан, јер су и твоји Божански Преци вечни.
Ако су твоји Божански Преци вечни, онда и ти мораш бити вечан.
Ово никада не смеш да заборавиш.
Ово мораш да памтиш, да осећаш, и да живиш.
Да живиш Истину која је изнад тебе, али и у теби!
Да памтиш, да знаш, да осећаш –
да си вечан од вечних.

Фото: Фототека Србског Журнала

Безнадежно штене које лута

Нема своје границе, дома

Неприхваћено

Тумара по угловима

Сви који су љубазни су му допадљиви,

Јер ће лагати себе за удицу пажње

како би био прихваћен.

Фото: Штене; Википедија

сретнем те јутром иза огледала
сенка из бескрајног недогледа
сред дрхтај грљења жељом застала
од нестанбега раскрвљем бледа

враћаш се опет ту где си звала
последњу искру свераскрил ватре
бол столетни сточудна спознала
љубавумеће што све нам сатре

збрајамо сад се чарањем вечним
двојени распећем свих чарогледа
христолики лутамо стазама млечним

кад свеспој сретања слабима неда
тролика сумњама сенком крвариш
разделом наддуше небеске жариш

Фото: Из филма – Иза огледала; Википедија

Умотана сам у мекана,
Мирисна нежна фина
Бела платна свог
Или нечијег великог сна

Треба ми оштрица ветра
Да оптрчим ивицу
И нагнем се ка слободи

И треба ми трн
Планинске воде
Да истину прозборим

Фото: Фототека Србског Журнала

Лепота је потка испод и видног и невидног
Најгушћа је у Чојку који циља небо високо
А тако је – тврдим – густа и у Тијанији милој
.
Брдо Орлова – пењем се ка Кругу посвећења
Јасновидо гледам танано лепототреперење
.
Човек згрчен и непосвећен у тајносана Знања
Лута ко сеоска самсара животом и светом жеља
Самокажњен – самозаробљен – мислима везан
.
Мудрољубац дугим рукама разкриљује облаке
Цеди кишу – оживљава и оњивљује пустињу
.
У среди Круга посвећења подижем обе руке
Повезујем се са Душом и са тачком стварања
Силницама мудрим призивам пламени вртлог
.
Енергију Свеспасења поливам на свест света
Да се у Души појача и покрене извор осећања
.
Светлоплодовито учовечење силне благодети
Осећам Творац спушта кроз мене на наше Душе
Кроз њену средину као реку златне светлости
.
Светлило – златило развејава силу смутипроспи
Унутарње јединство са свиме испуњава груди
Рад за свест света – отвара сва закриљена врата

Фото: Фототека Србског Журнала

Тишино моја, кажи ми сада,
зашто сам стара а тако млада?
Због чега ми срце крвари, а душа страда?
Знам, краја нема учењу нема, никада.
.
И пре нас, ми смо били.
И после нас, бићемо ми опет.
У Духу асветом душа живи,
А свет овај ко да је проклет!
.
Од немила иде, ка недрагу се враћа,
и опет човек, изнова, грешке тугом плаћа,
па учи све лекције старе, као да су нове,
и тако изнова, себи краде снове.
.
Понавља и грешке, као да их већ
безброј пута прошао није …
Иза сваке храбрости, страх се крије.
Иза сих лудости, притајене су даљине!
Иза сваке висине, постоје дубине …
Иза сваког осмеха, лелујају празнине!
.
Човек се по слабости својој
изнова и изнова у прошлост враћа.
Поново све потиснуте снове,
поновљене а заборављење,
сузама и уздасима плаћа.
.
Нико не може тај дуг животу да отплати,
Где год крене свом се закопаном болу врати.
Тако човек изгуби свог живота бесповратне дане,
пребира успомене и отвара ране.
.
Живи између лажи сопствене, и обмане,
ал гордост му не да, да стане.
И одлази човек у непознато,
као што је из непознатог дошао.
Он нигде није био, ни стигао,
Ааток живота му је већ прошао.
.
Све жто је за собом оставио,
изгубило се као вихор благи.
Све, пролази и све се враћа,
остају само тренуци радости
они драги.
.
Кад осмех се осмеху врати,
кад суза, сузу препозна,
кад дуг се животу отплати,
кад се молитва позлати…
тад се албум успомена
у протоку времена, у трену мења…
.
Кад срце лагано утихне
и престане да куца,
искичава суза, чиста, засветлуца …
онда човек нема више жеља и хтења…
вратио си се тада себи,
без туђих и сопствених уверења!
Знај, спознао је човек тај, лепоту живљења
и заборављени пут упокојења!

Фото: Фб страница – Flowers of all kind. And the beauty of Nature

Овде ме још има,
ћутите, нећу у неспокој,
изнићи ће нерођена трава
и њу ћемо волети
јер она ће бити права.
.
Овде мора све да подсећа
на реке које певају,
на земљу која рађа,
на усне које изричу љубав,
на уско брвно што се охоло
држи на бујици,
еј, на тебе, девојко,
што си бирала стазице
и стигла до наших сванућа.
.
Уздуж и попреко до шума,
крај багрема цветна
туда си трчала у хвалоспеву
младости вихорне.
.
Знам липе две,
мирисне
што иза нас осташе
у неким сновима,
и јабука росна
што их хрска нога боса,
а јагоде мирисне,
сочне
оставише склад
да усне памте
као жељу и успомене
без опомене.

Фото: Липа; Википедија