Обредне песме, приредио Милош Милојевић

Фото: Фб страница – Flowers and Nature

У далекој земљи,
иза хоризонта седмог,
пред смирај дана,
кад сунце купа реку,
на облој камен стени, сам.
.
Та река моја,
и твоја је,
а опет своја.
.
И мирише трава обалом дугом,
из даљина птица звон.
На том месту,
чекам те љубљени мој,
.
Тишина у срцу,
у сну мир,
на руци лептир.
.
Ово одмориште моје,
и твоје је,
а опет своје.

Фото: Фототека Србског Журнала

Кад ми наредиш да певам,
од поноса би да пукне срце моје;
узгледам ти лице,
а на очи навиру ми сузе.
.
Сва опорост и несклад мога живота
топи се у слатком благогласју –
а моје почитање шири крила
попут ведре птице у лету прекоморском.
.
Ја знам да те радује мој пев.
ја знам да само као певач
ступам пред лице твоје.
.
Рубом далекосежног крила
своје песме дотичем твој табан,
који иначе досећи не могу.
.
Пијан од радости певања,
З аборављам се и зовем те
пријатељем својим,
тебе, господара свога.

Фото: Индијски песник – Тагоре; Википедија

Прве малине, прскаве, нежне,
као пахуље прве снежне
.
помислиш ако додирнеш коју,
расплинуће се у своју боју.
.
Кад малињаци добро роде,
то је дар неба, поклон природе.
.
А летња киша кад на њих лине
све замирише на малине.

Фото: Малина; Википедија

Окружен ниским маглама јесени
И препуштен муњама на милост кад се ветром
Свезују у пуцањ и чвор,
С мислима о мени –
Опчињен ко ватром леденом
У даљини живи један бор.
.
Моја га вера од свих шума
За плавет сутрашњег дана вишим чини,
Она га гласно упућује
Да сиђе с ума
И по одзиву што се тражи у нигдини,
Мојим очима свет пропутује.
.
Све што је требало да се мени
Непогодом у времену деси и из корена ме
Завитла у вихор,
Ко море кад се успени
Излетео из помаме,
У даљини живи један бор.
.
Моја га нада од сваког предела
За долазећи тренутак трајним чини,
Она га звуком љуби
Да га не би отела,
Ту, негде у близини,
Црна слутња што се о ноћ руби.
.
Као стуб пламени
Опијен мислима заборава исплетеног
У завесе за двор,
Што се није догодило мени –
Као израз недореченог,
У даљини живи један бор.

Фото: Усамљени бор; Википедија

ЛИРСКЕ ДИСКУСИЈЕ СА ДУШАНОВИМ ЗАКОНИКОМ
ЗА ПЕСНИКИЊУ, ЗЕМЉУ СТАРИНСКУ

За песникињу, земљу старинску,
за њене вечне реквизите
и шаблоне,
за небеса која нежношћу кипте,
за патетичне сукобе васионе,
за ливаде никад идиле сите,
за лирику мириса и месечине,
за презрене априлске плавети,
за октобарских шума буктиње,
за сликовитост њину прастару,
за бајку што је пише иње.

За земљу,
за мелодичност њене поезије,
за богатство срока
планинских њених одјека,
за њених потока слободан стих, млади,
успаванку што је усред ушћа
пева река,
за здравице што их из камена
напијају водопади.

За земљу,
за слово љубве,
поезију љубавну њену,
за мадригале воденог цвета,
за свадбену песму белог грања,
за јулског неба збирке сонета
за песника који воли и сања,
за коса, за славуја,
за њега, за свакога
који је пао немилости –
помиловања!

Фото; Песникиња Десанка Максимовић; Википедија

Уз благослов богаљастих отаца
Разливајући јед из дупљи гледних
Развлачили водњикаво плодородност
У материце блудних јаловкиња

Ројили се нечастиви дуси
Ждерући небеснике очњацима трулим
Окићени ореолом месечевих мена
Клањали се зјапу чанка туђег

Покорни бљеску одсева заслепног
Птица головратих крилатих
Лепршали у окриљу дволика
Сводници и свођени

Запахнути задахом бестида
Славопевно оргијали с лабудицама
У јужним водама сливним
Србистана прастарог

Нек им је
Нека им

Некада било.

Фото: Фототека Србског Журнала

Видим колос у твојим очима,
док упијаш задњи део тла.
Мрем и мрем што сам мрео,
да због ока твоја два,
мртве угледам.
Штета би било да мрак утрне,
љубав и трње
што трне за тобом.
Штета је да видим
пред олтаром вида,
љубави виђене.
Да угледам бедну смрт,
што живе присваја
и мртве изроди,
без трунке рађања.
Или да се песнику поклоним,
и потонем као песма рујна
док корача по дну мрења.
Умрећу и нећу сазнати,
да ли и за самрт има смрти,
или је од ње јача вечност,
што је из приче памтим.

Фото: Фототека Србског Журнала

Говорим Богу, ал говорим гласно!
„Грешан сам, Боже, приступам ти јасно“
Погнуте главе, кроз сузе молим,
да се греху не вратим, да му одолим.
.
Смилуј се црву, што сагреши теби.
Стрепим од страха како и не би.
Болест ме снажна стеже и зноји,
ал у твом наручју вечна љубав постоји.
.
У ветру, шапуће мудрост древна,
свака олуја само је лекција гнева.
Земља ме носи, а небо ме зове,
у тишини ноћи, у наручје твоје.
.
Утеха ми треба после горких јада,
у муци животној после тешког пада.
Ал, оно што годи сада срцу моме,
јесте знање да сам у наручју твоме.
.
Само љубав влада за трпезом бога.
Ја, господе видим светлост лица твога.
Само теби бесмртноме душа се узвија,
кад ти око топлином у тами засија.
.
Богу кличем, Богу појим, Бога хвалим!
Свако јутро прво Бога у срцу прославим!
Гладну душу утолим, молитвом нахраним,
на путу спасења Свевишњега славим!

Фото: Виши степен молитве; Википедија

Пролеће је
И она долази
Зелено одело
као некада носи

С њом су лептирићи
У стомак ми долетели
Па сада као дечак
летим

Њен је осмех јутарњи
зрак
Усне су јој препуне
росе
О, Жено дуге косе!

Стојиш
Бројим кораке
А, хтео бих да ти
дотакнем руку
Па да будеш поред мене
Не бих ти дао ни на трен да одеш
Јер знаш, зелено је део
Те реке Дрвореда
Клупе
Калдрме
Ех, волим те!
Не буди дете
И сада клечим
Са сјајем из руке
Изговори
Да!
Буди она вечна
Буди водиља
Јер и када бих опет био млад
Ти би била та,
Она једина!
Изговори Да!
На руци нека стоји жиг
Једне љубави зелене
И очи које су те пратиле
И срце које куца само за тебе
О, жено, волим тe!

Фото: Девојка у природи; Википедија