Време страха.
Време страха од страха.
Време умирања од страха.
Време кад људи по стотину пута на дан
умиру од једног те истог страха.
Страх од смрти, страх од живота.
Страх од Трећег светског рата, страх од глади и жеђи.
Страх од Америке, страх од Европске уније.
Страх од тероризма, страх од смака света.
Страх од туђина, страх од брата.
Је ли то живот са сврхом и смислом?
Јесмо ли се за то родили као божанска бића и битија?
Где је ту наш Пут?
Где је ту наше посвећење за дела Богу мила?
После толиког страха, да ли је ишта од нас остануло?!
По чему ће да нас памте они који ће после нас доћи, они који морају доћи?
Хоће ли нас памтити по страху, од којега смо свакога часа, свакога трена, по стотину пута умирали?!
Нема подмуклијег, нема потуљенијег, нема гнуснијег, и нема грознијег непријатеља од страха!
Човек опхрван страхом, после кратког времена, престаје бити божанским бићем и битијем.
Човек у страху престаје бити човеком.
Он више није човек, већ биће страха, оваплоћење страха.
Свет живи у страху, јер смо ми тако одлучили.
Ми смо тај страх створили, ми смо га сами призвали.
Тај страх је из нашега ума.
Страх од којега умиремо у страху, јесте производ наших мисли, наших осећања, наших речи, наших дела.
Када из свог унутарњег бића погледате Србију – шта видите?
Видите земљу страха, видите народ страха, видите људе страха.
Страх влада Србијом, страх по стотину пута већи од саме Србије.
У страху је народ, у страху је власт, у страху су све владе, у страху су сви које срећете.
Страх нас понижава до скота.
Страх је наш највећи непријатељ.
Човек обхрван страхом
губи сва одличја Божја.
Човек обхрван страхом
престаје бити словесним бићем.
Човек обхрван страхом
пристаје на све гадости овога света.
Нема јаднијег створа
од човека у власти страха.
Србине,
кога се и чега плашиш?
Победи страх,
и бићеш слободан
попут древног бога!

Некада једина у Европи,
Сада малена, заборављена,
увек магична и привлачна,
поштована и вољена.

Гинули су овде хероји и јунаци,
краљевства и царства бројна настајала,
неким чудом увек претекне неко
да сведочи да је постојала.

Њене реке, горе, лековите воде,
Сама земља света, крвљу опојана,
Ливаде, шумарци и свети гајеви,
Где одувек љубав ниче постојана.

Докле ћемо вако, насред пута злих,
Освајача и пљачкаша је превише,
Никад мира и спокоја, молитвама окићена,
Али се памћење полако брише.

Поносита земљо још поноснијих човека,
Отимају ти срце – Косово свето,
Метохију окађену, манастирску,
Све што је светло је овде уклето.

Господе помози, иако смо мали,
Подај снаге, знања и оружја многа,
Да нам ничу људи светлом обдарени,
Да заштите своје и свакога,

Да у овом рају на планети Земљи
Уживају твоја деца несавршена,
Да нам душа светли, а мисли јачају,
До истека нашег времена.

Фото: Један народ, један сабор; Википадија

Са Едит Пиаф, и са песмом Милорд, будим комшије!
А будим и мале, у лопту шћућурене, дрхтуљице птице,
Испод мог прозора, на грани уснуле, и у зимску идилу
Потпуно враћене, расцветале, мирисне, дивље вишње.
.
И данас иде моћно, интернет предавање, о Васкрсењу,
О масовним (!!!) случавевима васкрсења, о поступку,
О законитостима, и комплетно јасној методологији,
Разрађеним до детаља, у школи Грабавоја, у Београду.
.
И птице, и биљке, и камење света, а о људима и нећу…
Нећу о њима да говорим! – они су и замесили безсмислицу
Безсмислицу распадљивости, и живе у тз. стварности –
Живот је патња, болест је пратилица живота, а смрт крај.
.
Није нас оковао снег, овог дана и месеца 2018. године!
Оковани смо од нетачних, намерно скројених, не-знања!
Које шире, скоро све, духовне групе, крута удружења.
Оковао нас је кружни калуп колективне свести, не-свести!
.
Хееееј! О, уснули, уплашени, скупљени, дрхтуљко – чојко!
Устани пробуђен! Устани раширен у глави, дигнут до Неба!
Удари тврдим теменом у Небо оковано, удари га Истином!
Нека пукну и Небо и глава! Обоје ће, САДА!, вечно проживети!

Бићу ноћас бршљан
око твога тела
а ти буди моја
ноћна фрајла бела
нека млади лахор
љубављу замирише
нека похота цури
целе ове ноћи
нек те ноћурак пробуди
ја ћу теби доћи
нека трешње зрију
на грудима твојим
нека бесне олује
нашим венама струје.

Буди немирни славуј
што компонује песме
у шљивику
испод старе чесме
и јутарња роса
из недосањане маште.

Бићу твоја залутала ноћ
која шета градом
и млади месец што вири
у авлије крадом
нека горе тела
у дивљим чезњама
нека вриште јутра бела
међу изгубљеним звездама.

Једном кад останеш сама
разумећеш драга
шта је било међу нама
не желим да будеш
истрошена љубав
да моја надања
буду твоја казна
не заборави никад
оне што ти једном
додирнуше живот.

Буди ноћас мила
ноћна фрајла бела
а ја црвени бршљан
око твога тела.

Фото: Црвени бршљен; Википедија

Дотаћи небо погледом својим,
и када боли и кад се воли…
Дивно јесте и истини склоно,
стабло љубиш, стапаш се са кором.
.
Све је наше и облак, огњиште,
и оне реке што жубор праве,
моје очи – зелено пландиште
и твоје сјајне к’о небо плаве.
.
И оне црне попут ћумура
и оне смеђе све чоколадне.
Ма, све је наше што оком видиш,
што срце осећа као наше…
.
Чак и оне поломљене флаше
и пријатељ – пас што репом маше,
и круна цара давних времена,
оклоп витешки и рекло жена.
.
Ношња српска, опанци су стари,
кокарда части на српској глави.
Црвени божур и Газиместан…
Цркве и Храмови и кућни праг.
.
Дотаћи небо погледом својим,
то свака душа чиста заволи.
Горе је Царство вечности саме,
тамо Хероји раме уз раме…
.
Чекају звук од српске слободе,
њихове стопе пишу победе!
Исте стазе и ми сад гледамо
и сваки дан видом их виђамо.
.
Наш Видовдан и ми још чекамо!

Живот Витеза праисконог кружи јер познаје Ветар
И познаје Земљу – брда стамена од неба одваљена
Познаје Воду од Творца по сварожници спуштену
Он зна да много захвата из мозга када ради рукама
И не жели да угледава себе на високом таласу зла

Талас зла ако га има спаја са таласом плана живота
Ради умом усмерен на склад левог и десног мозга
Строго и будно пази да не буде навучен на сенке
Тежи да пренесе свима дубок увид-мир унутарњи
Његов Звук када је у дејству пробада век и одбрану

Витез праискони познаје Ватру – у катани је носи
Познаје и носи Етар и Потку у кораку и плетеници
Не носи и нема у себи паука од жудње распојасаног
Његови дани и ноћи нису бледи танки и шкргутави
Устаје у рану зору и жури да стигне дугу једнојку.

Када се лаконого врати у свету Тијанију унутарњу
Поздрави се са Људом Каменом Биљком и Зверком
Овај простор чисти екран његове унутарње визије
Неизгужване ноћи пуне га певом птица и зрикаваца
Опуштен и испуњен лакашно сушт из нектара вади

Фото: Витез реда Змаја; Википедија

Сад и овде, у овом тренутку,
погледај ме – очима што горе као свеће у тами.
.
Додирни ме лагано,
као први стих који нежно бруси душу,
осети како ћутање одзвања
као музика коју само ми разумемо.
.
Ветар сам који ти милује врат,
чежња у сваком уздаху,
жеља што гори испод твоје коже.
.
Хајде, буди ме.
Проведи кроз ноћ, кроз стихове,
буди мој дах, мој уздах, моја влажна тајна.
.
Твој сам сонет –
сад је време да га напишеш.

Фото: Фб страница – Flawers and Nature

Сејем
Трагове отишлих тренутака
Радости и сузе у очима
Дрхтаје срца и песме на уснама
.
Сејем
Звезде тиркизне, на птичијим крилима
Безкраје пространстава у њиховим очима
И пој њихов, овде, на твојим рукама – гранама
.
Сејем
Траве лековите, по твојим ливадама
Испод камена, белутака и
Поред шума планинских потока
.
Сејем
Уснуле срне, у бдењу јелене,
Нараштај белих вучица и вукова
Чуваре твојих поља и цветних вртова
.
Сејем
Сребро и злато, храмове што гради
Неба свих боја, месец бели и
Сунца насмејана
.
Сејем
Росу, капи што живот дају и
Од немила исцељују,
Што над тобом, љубљеном од Бога
У вечности бдију
.
Сејем
Пламенове беле, жарне,
Светло у плесу срца твога,
Љубави латице, румене и љубичасто плаве
Везу грожђа, јабуку и жирја –
Све зри – милина је смираја
.
Сејем
Радост искрице за све што су овде
Очеве, мајке, браћу, сестре и
За оне што већ су – тамо негде

Сејем
Чежњу и истрај тренутка
Кад корен постане исти и
Врисне створено у радости – Чудо Творца!
Још – живот један!
.
Сејем
Светове у љубави израсле
Нежност што дише се и
Милост сваке душе!

Фото: Сетва; Википедија

 – Наташи Мишић

Вечерас морам да ти видим лице,
кад седиш поред мене,
и држиш ме за руку, док ја пијем
омиљено пиће.
Пусти све те нежне речи,
кроз шапат реци ми љубав,
па ме њима вези.

Песнице, хоћу да наздравим,
кад наспеш
чаше двије.
Да те питам,
је су ли штале у
песму,
наше усне двије,
да ли ће мо
дочекати зоре
уз пољубац
да нас љубав грије.

Зови музику танга
и тихо, елегантно на прстима крени.
Шармантно се ти насмеши,
загрли ме и самном ти заплеши.

И ако случај се деси
да ми усну усном
дирнеш, немој стати,
рада сам знати
којом снагом

страсти ти ме пратиш.
Да ли ти тај додир очи затвара.

Могу ли ти,
Божански
потоци вина
дати толико моћи,
да могу са тобом
уз песму и игру
пити целе ноћи.

Пружи ми то
Божанско пиће.
Хоћу да видим
како ноћ поред тебе капље
и зора свиће.

Затвори ми очи,
да те боље видим.
Гледаћу, да ли ће
твоја усна знати,
у тој драми,
по врату моме,
уздахе да ми мами,
па да ти шапнем
и ако сване, немој стати.

Вечерас да ћу ти
моје очи, уста моја,
руке моје.
Зови ме љубав.
Покажи ми нежност,
кад ми ставиш прсте,

на груди моје чврсте.

Би ћу ти препуштена,
бићу ти љубка,
узми ме на руке
до задњега јутра.

Ево ти моја душа питка
и рука моја витка,
грлим те, љубим те,
нека нежност пламса
уз чаробну музику Брамса.
Заплешимо.

Мирисом твоје душе,
доведи ме
до самога транша,
буди вечерас мој сан,
моја ренесанса.

Моја радости и љубави велика.

Фото: Танго; Википедија

Моја је душа са душом птице
што се над пољем са ветром носи,
са криком гаврана на сувој грани,
и гаком вране проклетнице.
.
Моја је душа у коврџи реке
са душом брвна што обале спаја,
у светлу истока, утихнулој ноћи;
предана мислима, крају приче неке,
моја је душа источно од раја.
.
Моја душа сања тихи лет лептира,
просторе далеке, бескрајне лепоте,
широке видике, звукове свемира.
У бојама дуге границе отвара
моје душе, душа нема нигде мира.

Фото: Птица-душа; Википедија