Свако има неки тајни свет у себи. Свет за који не зна нико или само ретки који су успели да уђу унутра. Сваки човек на овом свету има свој тајни свет. Свет у ком се крије од света. Свет у ком живе све његове туге и радости. Свет у ком су сакривени сви снови и наде. Свет у ком су шћућурене све наше глупости и лудости. Свет у ком живе све наше досаде и изгубљено време. Величанствен, диван, тајни свет. Милијарде светова на овом свету. Понекад залутамо у тим световима. Изгубимо се. Пронађемо се. Живимо у својим малим световима. Делимо радости и туге. Затварамо врата за некога. А некоме их широм отварамо. Звездане капије између светова. Капије што нас спајају и раздвајају. Показујемо своје светове. Кријемо се у својим световима. Животињаримо у својим световима. Живимо у својим световима. Да…

Но нико не може живети сам. Не смемо бирати да се заробимо у свом свету. Не смемо постати „слепи“ и „глуви“ за друге људе и за њихове светове. Покажите своје мисли и осећања. Покажите оне мале знакове пажње за друге. Тиха реч, пажња, осмех… Слушајте и друге људе. Те мале-велике пажње чине живот. Те мале-велике пажње су важније од свега. То треба свима. Пажња. Наравно, будите и пажљиви коме показујете свој свет. Није свако вредан да га пустите унутра. Има оних што вам могу само запрљати ваш свет. Ја лично волим обичне људе. Људе са грешкама. Људе који показују своје лице. Искрене људе. Не волим оне што носе маске и што су пуни лажних врлина. Не волим људе што много причају и што се праве много паметни. Волим оне једноставне, што се погледом разумемо. Уперим поглед, намигнем, трепнем и све нам јасно. Волим оне што уместо речи са мном деле емоције. Волим добре, једноставне, обичне људе у свом свету. Волим људе што лагано улазе у моју душу, као музика која прија и додирује срце.

Разумеш ли? Разумете ли?
Будите добри и корисни.
За себе, за свет… За све светове.
Из књиге – ПУТОВАЊА

Фото: Фототека Србског Журнала

Сетио сам се једног свог живота

Хеееј ехеееј Ариана! Хијуууу!
Телепатски те зовем на даљину
Однеси оштрице копаља и мамузе
И своје претешке шиљак топузе
У велику безводну пустахију
.
Док ја опевавам своју малу њиву
Створену од тврде утрине злице
И док наводњавам хаику врт
У коме гајим биљке спасилице
Које чува верни бели чувар хрт
.
Охохооој Ариана моја јабуко!
Недостајеш ми запенушао сам
Туђе мисли вире из моје главе
Оков тежак око врата сам навуко
Са дугим шиљцима за вукове плаве

Пишем ти и фино умотавам поруку
Стављам је у жуту од стакла флашу
Све сам ти лепо натрашке описао
Плајвазом адресирам и шаљем теби
Правац у центар центра – у акашу
.
Док шетам до маслачка и назад журно
У мој врт улази пророкљиви човек
Гледао ме мало бистро мало умно
Палеоверник и палеовегетаријанац
А Месец се пред мојим очима пунио
.
Звони песма на вратима врта бурно
Ариана чекају те моје ноћи за навек
Немојмо да дохрањујемо его помно
Пророкљивко прастари превејанац
На помен о Аријани љуто се бунио
.
Настављам да садим шарено цвеће
Аријана чека и оклева … доћи неће
Боли слезина иницијацијска пећина
Заливам лаванде упекла ме врућина
Умукнуо мој језик муцавац мутант

Одлази пророк ко платнена овца
Ускомешао се шушка му дуга одора
Гледао ме очима препреденог ловца
Аријано да знаш колико те љуби витез
Одбацила би сумње и душе опрез

Аријано водо моја водо непокора!
Остах … у цветном врту командант

кажеш да си човек да си ватра жива
заклет да си коцкар адуте што скрива

а где ти је срце не видим ти лице
около у јату круже злослутнице

то што се покреће није твоје тело
то је само привид немогуће дело

бежиш осећа се ето из ваздуха
од Оца од Сина од Светога Духа

М.Ц.М: Збирка песама – “Лом“

Фото: Песник Мирослав Цера Михаиловић; Википедија

Понекад будим се
у Твојим језерима
Влажност плавог плиша
нагост ми покрива
И ја тонем у плавети небне
.
С’ врхова расцветаних перуника
прах се с водом стапа
И на земљи и на води
Замиришу руке Твоје
.
У том сјају, у том трену
у сунчевом часу
разголићену тек ме светлост прену
и зашуми дирнутог облака струна
кад тајанствено рашири крила
моја сенка и моја вила
.
И паперје бачено у сунчев сјај
Изнад језера, изнад листа воде
Преображено у бели цвет

Из двокњижја „Псалми у свили душе“

Фото: Фототека Србског Журнала

Свако јутро кроз стих
преживам горки залогај
нечије туђе правде
што жељан је свога,
парчета љубави највише.
Ја још живим на свијету овом,
а гдје ће ријеч да ми презими?
.
И тонем ваздан у маглу
тражећи све оне трагове
живих ријечи човјечијих,
док на уснама је
лимунска киселина.
И још чекам ту истину
о љубави вјечној.
.
И шта ми сад
ова тишина поручује?
И шта се то стално
кроз мене прожима?
Да л’ истина празна
или ишчекивања немогућа,
да ли жеље моћ?
Свијет овај још неће
ни новине другачијег,
ни пљускове наде,
ни доброте кише.
.
Перо би стих да пише,
ал’ успут ми тебе ствара,
зато што душа тебе хоће
са папира да помирише,
жедно из стиха да те испије,
све док стварност ме
не пробуди истином
и оком помилује те.
.
Ријеч моја жива до тебе
нека вјетром плива
од планина, преко мостова,
кланаца и плодних њива.
У жељи да остане жива
она ми печат с усана откида,
ријеч жива ми на уснама крвари
док душа чека тебе
да ли ћеш доћи из далека.
.
И живи она,
не сањам ја више.
И ја живим ријечи своје.
Суза из ока престаје да тече
.
и схватам да љубав је
свако ново јутро, дан и вече.
Кроз модре вене ми
ријеч жива сада тече.

Фото: Песникиња Нада Матовић; Википедија

Је л’ то данак, кад му видла неста?
Је л’ то сунце откад сијат преста?
Што л’ потмоло тако у ме гледи,
тако ладно да ми с’ срце леди?
Је л’ то време што је посустало,
што с’ не миче, што л’ се скотурало
као змија на мојим прсима?
Ал’ је ладно, ух ал’ ми је зима.
Кад корачам, је л’ ово земљица
што л’ шобоће ко каква грбница?
Слушај, слушај, је л’ ме когод звао?
Она, она – брже, што сам стао?

Фото: Песник Бранко Радичевић; Википедија

Покрећеш у мени лавину живота
Чудесно, само јер постојиш
Видим тежњу мог срца
У чистини твог погледа.
Исијава се у хиљаду боја
Ова слатка страст
Дала бих ти себе целу
Да се наше боје споје
И останемо,
Све док златни сјај
Не прожме сваки кутак
Нашег универзума.
Видиш ли ме?
Препознајеш ли мој глас?
Или је ово једна песма нема,
Без адресе, без имена.

Фото: Фототека Србског Журнала

У мојој свести твоја слика
јача од светлости.
Кидајући струне светлости
утиснуо си свој лик
у моју свест.
Само мудраци разумеју моје речи,
за остале
време доноси пепео.
Као бескрајни неразговетни гласови
крстаре дани мојим животом,
као сени
и као воде.
Али ја остајем да сањам покрај тебе
јер твој дах је једини магнет
који сам срела на овом путу,
сада се одмарам.
На лицу носим светлост једне звезде,
у срцу твоју слику.
Само мудраци разумеју моје речи.

Фото: Фототека Србског Журнала

Жива је шума
Зар нисте знали?
Треба да чују и врлики и мали.
Дрвеће дише, расте и цвјета
Без њега нема опстанка свијета.
Дрво је кућа
И храна и кров
Дрво је хлад и топао дом
Дрво нам даје и књигу
И лист
Због њега нам је и ваздух чист.
У шуми дишеш слободно, чисто
И без ње ништа није исто.
Она ти пружа и мир и лијек
Чува те, снажи за дужи вијек.
Жива је шума
Зар нисте знали?
Добро је чувајте и велики и мали.

Фото: Шума; Википедија

У твом оку ноћас су звезде
Уместо сна ту је она
Посматра те
Са жељом да буде вољена
У срцу јој се враћа време
,, Ах, лепе успомене“

Гледа га
Коса
Под месецом блиста
Руком му преко чела прође
Под прстима осети жар
Полако страх из срца нестаје
Помисли:
,, Он је мој дар“

Сећа се да је његов додир
Био посебан лет
Знао је да воли
Она, само она била је његов свет

Знали су да се никада
Време неће вратити
Уместо сна остају загрљени
У љубави заробљени

Фото: Фототека Србског Журнала