.Месец бејаше далеко за пут.
А, срце лудо, желеше даљине.
Устреми се на Млечни пут!
.
И тако из ноћи у ноћ,
Прежах на Млечни..
Ко ће коме доћ?
.
И ево задеси се ноћ,
Једва да могах кроз звезде проћ!
Млечни пут дође к мени!

Фото: Млечни пут; Википедија

Ви мислите бунца маларија?
То је било,
било у Одеси.
“Доћ’у у четири” рекла је Марија.
Осам.
Девет.
Десет.
Ево и вече
у ноћну страху бежи,
вече децембарско
с прозора
у магли
У старачка леђа смеју се и ржу
канделабри.
Мене више препознати не може:
ја сам згрчена
гомила
жила.
Шта таква гомила пожелети може?
А много хоће таква гомила.
Јер више није важно
ни то што сам од бронзе,
ни то што срце моје –
од гвожђа хладног –
бије.
Ноћу и човек свој звек
у нешто женско, меко,
жели да сакрије.
И ја сам,
огроман.
на прозору савијен,
растапам стакло целом од челика.
да ли је то љубав или није?
И каква је –
мала или велика?
Одакле велика у таквом телу:
мора да је то малена,
нека кротка љубав, што се у страну баца
од аутомобилских сирена
и воли звекет прапораца.
Опет и опет
чекам,
забивши лице у рошаво лице кише.
И већ ме је попрскала дрека
градске плиме, све више.
Поноћ, са ножем ког пружа –
до ђавола с њим! –
дошла је,
заклала.
И као с’ пања глава сузња,
дванаеста ура је пала.
у окнима суморне кишне капи,
кревељећи се,
накрцале,
к’о урлањем уста да су разјапиле
химере с париске катедрале.
Проклета да си!
И поцепа уста скоро крик.
Зар ти је и то мало?
Чујем:
нерв,
тихо, као с кревета болесник,
подигао се.
И , гле –
у почетку једва је посао
једва,
онда је усталасан,
јасан,
потрчао.
Сада је са друга два
очајно играти стао.
Пао на плафон спрату ниже.
Живци
велики,
мали,
многи –
помамно скачу
и већ –
гмижу.
Живци пали с ногу!
А ноћ се по соби глиби и око,
отежало, одатле никако да се исправи.
Ођедном, врата зацвилеше, ко да
крчма зуб на зуб
не може да састави.
Ушла си
осорна, као “на!”
гужвајући рукавице као луда,
и рекла: “Да, знате, ја ћу да се удам.”
Па шта, удајте се.
Ништа није било.
Издржаћу.
Гледајте – ја сам спокојан ко
било
покојника.
Сећате се?
Говорили сте:
“Џек Лондон, новац, љубав, страсти” –
а ја видех само једно:
ви сте Ђоконда,
коју треба украсти!
И украли су је.
Опет ћу љубав у теревенкама утући
повије обрва озаривши ватром.
Па шта!
Понекад и у изгорелој кући
скитнице нађу дом!
Изазивате?
“Мање но просјак копејака
ви имате смарагда безумља” Сетите се!
Пала је Помпеја
од раздраженог Везува!
Хеј!
Господо!
Љубители
обесвешћивања,
злочинстава,
покоља,
да ли сте најстрасније
видели –
лице моје
када сам
ја
апсолутно спокојан?
И осећам –
“ја”
за мене је мало.
неко се отима из утробе моје.
Хало!
Ко је?
Мама?
вашег сина нешто дивно боли!
Мама!
Запаљено му је и срце и вене.
Реците сестрама, Људи и Ољи,
он нема куда да се дене.
Марија! Марија! Марија!
Пусти ме, Марија!
не могу остати на улицама!
Нећеш?
Чекаш
док упалих образа грубо,
бљутав,
и испробан на свему лошем,
дођем
и процедим безубо
да сам ја данас
“необично поштен”.
Марија,
видиш –
ја се, већ погурен, сламам.
Марија!
Како у дебело ухо забости нежну реч?
Птица
живи од песме,
пева
гладна и звонка,
а ја сам човек, Марија,
прост,
кога је сипљива ноћ искашљавала на прљаву
руку Пресње.
Марија, хоћеш ли ме таквог?
Пусти ме, Марија!
Згрченим прстима давим гвоздено грло
звонца.
Марија!
На улицама су звери.
На врату прсти дављања што боде-
Боли!
Отвори своје двери!
Видиш –
забили су у очи из шешира циоде.
Пусти ме.
Мала!
Не бој се
што на мом воловском врату
седе као планине влажне жене од зноја
губаве.
Ја кроз живот вучем (и то је зато)
милион огромних, чистих љубави
и милион милиона малих љубави.
Не бој се
да ћу се опет прилепити за хиљаде лица –
”девојке Мајаковског” –
у издајничко време мрака,
та то није ипак
династија царица
крунисаних у срцу једног лудака.
Марија, приђи!
У бестидности наготе,
или пуна плашљивих дрхтаја,
но дај твојих усана лепоту што још исцвала није:
срце и ја ниједном не доживесмо до маја,
а у проклетом животу
тек стоти април је.
Значи – опет,
док мрачно све је то,
узећу срце,
исплакано грозно,
да га носим,
ко што
у штенару псето
носи своју шапу пресечено возом.
Крвљу свога срца ја радујем пут,
уз одећу белу лепи се прашине цвеће.
око земље – Крститељеве главе
по хиљадити пут
Иродијада-сунце ће да се окреће.
И када моја гомила година
одигра своје до конца –
крвљу означиће се пут што води
ка дому мога оца.
Изаћи ћу
прљав (од јендека, где проводих ноћи)
примаћи ћу му се ближе,
сагнућу се
и на ухо му реци:
Слушајте, господине Боже!
Како вам не досади
у зеле облака мрескавих
замакати очи одебљале, а?
Хајде да организујемо
вртешку
на дрвету познавања добра и зла!
Свемогући, ти си измислио
за сваког по две руке,
и свакоме си по главу дао ти –
а зашто ниси измислио
да се без муке
може љубити, љубити, љубити?!
Мишљах – Божанство си, свемогуће, старо,
а ти си недоучени, мајушни богић само.
Видиш, ја се сагињем
и из саре
вадим каму.
Крилати ниткови!
У рају да сте збијени!
Гомила перјаша од страха ваља се!
А тебе, што си тамјаном опијен,
распорићу одавде до Аљаске!
Пустите ме!
Нећете ме зауставити.
лажем ли, у праву ли
сам ја,
али више не могу да будем спокојан.
Гледајте –
звезде су опет обезглавили
и небо окрвавили од покоља!
Ехеј!
Небо!
Скини капу!
ја долазим!
Глухо.
Васиона спава,
положивши сапу
с крпељима звезда под огромно ухо.

Фото: Песник Владимир Мајаковски; Википедија

Први пут постајем пакостан
Пред правим пријатељем,
примећујем позитиву, полет,
поносно парадира, позира,
прави праве потезе,
поентира, побеђује.

Плитко пулсирам,
па плачем попут паћеника,
пацијент постајем,
психопата,
пишем песме,
пијем пуно пива,
Пигмалиона плагирам,
Привиђење привлачим
попут поруке:
Пикасо пика пикадо
по попрсју пријатеља.
Пакао!
Покушавам почети поново,
правим пире,
практичне пратим,
перем поткошуљу,
пуним перјем постељину,
потом пријатеља помазим понизно,
пуштам прдеж пркосећи поносу,
просто попуштам пријатељу попишмањен,
посрамљен,
понижен
попут просјака,
последње писмо пишем,
пиштољ потежем,
пуцам,
прасак!
Птице плашим,
падам постранце по поду
попут
помилованог помазаника,
прекривен поњавом пријатељски.

Фото: Предео поред пута; Википедија

Вратила си ми дане белих ружа,
донела љубав искрену и чедну,
да сањам, кад ми очи прошлост хтедну,
румен, што жудно чар младости пружа.

И, пуне сунца, твоје очи пише
бездан сазнања с усне пуне лажи,
васкрснув нежност, која око влажи,
јер да си Бога из твог недра бише.

У врт где леже испијене исе
на ‘рпи цвећа и згажена грања,
ти блесну сунце свесног осећања,
да дани крина мађиски се збраше.

Кад у прах падне идол славом сливен,
тужно зацвили логор оголео,
признаћу тајом, сам у себи скривен,
да сам те, исе но што знаш, волео.

Фото: Фототека Србског Журнала

Предвечерје на великој плавој реци Истар
Пут испред мене до границе с небом наличи
На испражњену линију која се затамњује
Јер је време сасма узмакло за данашњи дан
.
Разустио сам да прекинем разгранавање
И наставим сопствени раст ка небу високом
Не размишљајући да ли је овај свет илузија
Ионако наше мозгалице не могу дати одговор
.
Светови у које улазимо и које додирујемо
Реални су као и свет монаха или свет витеза
То су светови – таме криминала политике
Алкохолизма разбојништава сна и други
.
Јастреб на моме путу скоро на дохват руке
И не размишља да уплашен брзо одлепрша
Ухватио је својим тананим астралним чулима
Моје чисте мисли пуне љубави и безмисли
.
Попех се на врх стрмине и уђох у густу шуму
Јасно су ми прорадила сва онострана чула –
У-вид у-слух у-додир у-укус и у-мирис
И почех знано да упарујем биљке и птице
.
Бор и Орао Јела и Соко Храст и Гавран Јасен и
Голуб Јавор и Кобац Брест и Тетреб Јаблан и
Ждрал Чемпрес и Галеб Липа и Гугутка Глог и
Шишмиш Тиса и Пауница Гинко и Папагај
.
Мислима хоћу да отворим Око своје Есенције
Главни и најтананији задатак свих живота
Како бити боготечан причесник љубвеобилни?
Сателесан са Богом у радости и милости укотвљен

Застао сам и нисам даље са сада наставио Пут
То стање и тај трен називам – О-пустио се Витез!

Лирски записи
01
Све је више пробуђених и освешћених ВедСрба. То се осећа у Ваздуху, у Води, у Светлости. Осећам њихову снагу и моћ, осећам њихова божанска дејства – свуда око себе, у свему. Тај божански процес буђења и освешћивања ВедСрба – Стрибројана и Аријеваца, никаква земаљска сила не може више зауставити!
Срби су у Свом Унутарњем Бићу већ победили Рептилију, победили Синове Таме. И то је Стварност – Она Виша Стварност!
То није ова земаљска, приземна стварност, која се малим словом пише; стварност света опсена и омаја, варке и привида; већ Стварност Богова.

02
Један од пробуђених и освешћених ВедСрба (Стриборјана и Аријеваца) јесте и мој пријатељ Јово Рајковић из Шведске. Он је дубоко зашао у Тајне Предака. На Унутарњем Путу Светлости, Јово је један од Сварогових лучоноша.
Приметио сам, и освестио, да нам, у последње време, са Севера Европе, долази све више пробуђених и освешћених ВедСрба – Стриборјана, Хиперборејаца!

03
Политичари више уопште нису важни. Још мало, још само мало, и од њих ништа више зависти неће. То су ходајући мртваци – то су сенке и утваре Рептилије. Они су ходајући мртваци без визија, без идеја, без икаквих моћи. Они, такви какви јесу, никада крочити неће у тајинствена пространства Новога доба. Нестаће заједно са Рептилијом, јер су и били последња поган Рептилије.

04
Акаша дејствује кроз пробуђене и освешћење. Дух Акаше све нас запљускује – Милошћу и Унутарњом Светлошћу. Наше је само да се опустимо и препустимо божанским струјама и дејствима. Да не бринемо ни за шта; да не страхујемо ни од чега – јер смо потомци Ведских Богова!

Фото: Фототека Србског Журнала

Свако има неки тајни свет у себи. Свет за који не зна нико или само ретки који су успели да уђу унутра. Сваки човек на овом свету има свој тајни свет. Свет у ком се крије од света. Свет у ком живе све његове туге и радости. Свет у ком су сакривени сви снови и наде. Свет у ком су шћућурене све наше глупости и лудости. Свет у ком живе све наше досаде и изгубљено време. Величанствен, диван, тајни свет. Милијарде светова на овом свету. Понекад залутамо у тим световима. Изгубимо се. Пронађемо се. Живимо у својим малим световима. Делимо радости и туге. Затварамо врата за некога. А некоме их широм отварамо. Звездане капије између светова. Капије што нас спајају и раздвајају. Показујемо своје светове. Кријемо се у својим световима. Животињаримо у својим световима. Живимо у својим световима. Да…

Но нико не може живети сам. Не смемо бирати да се заробимо у свом свету. Не смемо постати „слепи“ и „глуви“ за друге људе и за њихове светове. Покажите своје мисли и осећања. Покажите оне мале знакове пажње за друге. Тиха реч, пажња, осмех… Слушајте и друге људе. Те мале-велике пажње чине живот. Те мале-велике пажње су важније од свега. То треба свима. Пажња. Наравно, будите и пажљиви коме показујете свој свет. Није свако вредан да га пустите унутра. Има оних што вам могу само запрљати ваш свет. Ја лично волим обичне људе. Људе са грешкама. Људе који показују своје лице. Искрене људе. Не волим оне што носе маске и што су пуни лажних врлина. Не волим људе што много причају и што се праве много паметни. Волим оне једноставне, што се погледом разумемо. Уперим поглед, намигнем, трепнем и све нам јасно. Волим оне што уместо речи са мном деле емоције. Волим добре, једноставне, обичне људе у свом свету. Волим људе што лагано улазе у моју душу, као музика која прија и додирује срце.

Разумеш ли? Разумете ли?
Будите добри и корисни.
За себе, за свет… За све светове.
Из књиге – ПУТОВАЊА

Фото: Фототека Србског Журнала

Сетио сам се једног свог живота

Хеееј ехеееј Ариана! Хијуууу!
Телепатски те зовем на даљину
Однеси оштрице копаља и мамузе
И своје претешке шиљак топузе
У велику безводну пустахију
.
Док ја опевавам своју малу њиву
Створену од тврде утрине злице
И док наводњавам хаику врт
У коме гајим биљке спасилице
Које чува верни бели чувар хрт
.
Охохооој Ариана моја јабуко!
Недостајеш ми запенушао сам
Туђе мисли вире из моје главе
Оков тежак око врата сам навуко
Са дугим шиљцима за вукове плаве

Пишем ти и фино умотавам поруку
Стављам је у жуту од стакла флашу
Све сам ти лепо натрашке описао
Плајвазом адресирам и шаљем теби
Правац у центар центра – у акашу
.
Док шетам до маслачка и назад журно
У мој врт улази пророкљиви човек
Гледао ме мало бистро мало умно
Палеоверник и палеовегетаријанац
А Месец се пред мојим очима пунио
.
Звони песма на вратима врта бурно
Ариана чекају те моје ноћи за навек
Немојмо да дохрањујемо его помно
Пророкљивко прастари превејанац
На помен о Аријани љуто се бунио
.
Настављам да садим шарено цвеће
Аријана чека и оклева … доћи неће
Боли слезина иницијацијска пећина
Заливам лаванде упекла ме врућина
Умукнуо мој језик муцавац мутант

Одлази пророк ко платнена овца
Ускомешао се шушка му дуга одора
Гледао ме очима препреденог ловца
Аријано да знаш колико те љуби витез
Одбацила би сумње и душе опрез

Аријано водо моја водо непокора!
Остах … у цветном врту командант

кажеш да си човек да си ватра жива
заклет да си коцкар адуте што скрива

а где ти је срце не видим ти лице
около у јату круже злослутнице

то што се покреће није твоје тело
то је само привид немогуће дело

бежиш осећа се ето из ваздуха
од Оца од Сина од Светога Духа

М.Ц.М: Збирка песама – “Лом“

Фото: Песник Мирослав Цера Михаиловић; Википедија

Понекад будим се
у Твојим језерима
Влажност плавог плиша
нагост ми покрива
И ја тонем у плавети небне
.
С’ врхова расцветаних перуника
прах се с водом стапа
И на земљи и на води
Замиришу руке Твоје
.
У том сјају, у том трену
у сунчевом часу
разголићену тек ме светлост прену
и зашуми дирнутог облака струна
кад тајанствено рашири крила
моја сенка и моја вила
.
И паперје бачено у сунчев сјај
Изнад језера, изнад листа воде
Преображено у бели цвет

Из двокњижја „Псалми у свили душе“

Фото: Фототека Србског Журнала