Зидамо Вавилонске куле
друге и другачије од срушених,
ни тада нисмо успели
јер су нам рачвасти били језици.
.
И темељи су срушени од вајкада,
Све је постало сотони наслада.
.
Нама увек тешко пада
да нека сила над нама влада,
где је ту нада:
космичке нема, васиона је
несавладива, људска грамзива.
Сами смо. Свет тутњи поред нас.
Огромне се але разбокориле
да нам одузму намере
и изгледе да их остваримо.
.
Остаде реченица празна:
имамо субјекте, сумњиви
су предикати, а објекте смо
порушили. Остали су атрибути:
непокорни,
самоникли,
стерилни,
илузорни,
неприлагодљиви…
.
Само одредба времена оплођена
а месна непроменљива.
О начину извршења ни помена,
јер прегршт изненађења
свако јутро водом нам
лице испира.
.
Рекоше да повратка на старо нема.
Ново још нисмо научили
јер је писано језиком непознатим.
.
Када завиримо у лавиринте
да сачувамо јаросне изворе,
певајмо без загорчености.
.
Стално смо ружни због рана
неисцељених вршњакиња
наших прамајки које су оронуле
посртале ходом посусталим.
Никад им не можеш чути кораке
јер газе по сенци која
неће да се склони с пута.
.
Дођоше гаврани пресити
да гракћу уместо манастирских звона
када су нас омађијане
водили до нашега бола, без ореола,
од Вавилона до Босфора.

Фото: Босфор; Википедија

На столу лежи увела ружа.
Сахат у куту откуцава поноћ.
У зрцалу се прострла постеља бијела,
и жеља,
да ћеш к’ мени ноћас доћ’.
.
Око срца ми топло
иако напољу студен гуди.
Пламене сијенке,
нечујне, на зиду, сјаје.
У мислима те призивам,
привијам на рањене груди,
ноћ би ова, вјечно да траје.
.
Рукама те милујем.
Осјећам иње у твојој коси.
Кошуто, промрзла од студи,
што ли сјеверац ка теби пахуље носи,
привићу те у загрљај
све док тама зори пркоси.
.
Кроз окно се пробија
искричави звијезда сјај.
Усне ми нудиш,
са њих горак укус вина пијем.
Куда ме водиш ноћи ове,
у ватрени огањ или у рај?
Разбиј ми слутње,
љубав не желим да кријем.
.
Жудње се, ко пахуље,
вију изнад узглавља.
Свака би да се растопи
у страствене чежње плам.
Да искри,
као да је дио претпразничког славља,
да наздравља,
док студеном покрову душе правим рам.
.
Промрзла од студи,
грана, о прозорско окно удара.
Сребрне шаре на њем’
дрхтавим покретом рише.
На зиду луча зари, чађава, стара.
Назрети се да покрет пера
док ти стихове пише.
.
На пожутјелој хартији разбирам ријечи
као да их туђа рука ниже.
Из груди се уздах оте,
душа болно зајечи.
Катрига зашркипи мукло
кад уморно тијело са ње подиже.
.
Чим врата одшкринух,
сјеверац ледени ковитлац направи,
у полумраку помете слутњу што се искрала.
На прагу се осврну,
ледену круну на главу стави,
огољена душа,
бездану студ је познала.
.
Постеља пуста,
чиста ко душа што пости.
Тамјана мирис опојно чула ми буди.
Испосничку душу ломе незвани гости.
И Бог је заспао,
нема ко гријехе да опрости.
Зора се буди,
остај пострани животе худи.

Фото: Фототека Србског Журнала

Желим да посматрам девичански плаво и бистро небо.

Како је то некада, давно, у мојему детњству било.

Некада, пре појаве самолета, који беличастим отровним трагом шарају по небу, као мајмун ваграма по беломе сликарском платну.

Зашто више не можемо да уживамо у лепотама и дивотама јесењега неба?
Не можемо због Рептилије, која је поробила Америку, користећи американску војску као покусне куниће у ратовима против словесног човечанства.

Фото: Трагови по небу; Википедија

И нека ме зовеш леденом ружом,
топлотом само костриш ми бодље.
Погледај иза љубичице у хладу
због твог сјаја не расту са мном у складу.
.
И нека ме топлота твоја
растопи ко локву на каљавом путу,
попићу из ње сву воду живота
јер знам да после дуго те није.
.
И нека ме уберу, у хербаријум ставе,
лежаћу опет извијене главе
на белом од времена жутом папиру.
Ни сузом од стајања боје лате ми не спиру.

И нека окрену лист и увежу канапом,
печат сам времена што мину.
Бокораста у првој цвати
заклони ми пелин твоју топлину.

Фото: Љубичица; Википедија

Ако не дођеш опет, ко онда,
У смирај сунчанога зрака,
Знај, да одлетеће искрица ова
У дубине мора незнанога
Одакле се нико не враћа.

Ако не дођеш опет, као онда,
Да пољубом осветлиш ми небо,
Знај да престаће песма из
зрна овога маленога.

Ако не дођеш опет, ко онда,
Нестаће роса, што Будимка
Је родила, из семења свога;
Будимка, она, што ју теби
На дар душа моја поклонила.

Не знам да л Ева Адаму
Баш Будимку јабуку је дала
Ал знам, за Будимку што
Из душе моје је расла.

Ој Будимка, буди мога драгога!
Поздрав му задњи понеси!
Реци, да вене загрижена јабука
И једна и друга.

Реци му, Будимка, да време
Залуд круг прави ако нема
Драгога милине загрљаја.

Буди Будимка, она руменка,
Она, што љубави семенку
У срцу његовоме је засадила

Буди га, јер ако се и сети,
И мој драги једном и врати,
Слад можда постојати неће
Обе јабуке са семеном Љубави
До тада, можда – иструлеће.

О Ево, да л истим си путевима
И ти шетала, кад Јабуку си нашла?!

Да л питала си дрво родно,
Шта десити се може са
Срцем, кад у њему нарасте
Јабуке семе плодно?!

И ја ко чини се и ти, не питах ништа,
Но разбудих Будимку снену
И дадох је драгоме
У пехару од сребра, озлаћену.

И сребро чува, тихо,
Гласове моје душе тужне.
Чува, ал скоро ми рече,
Да овоме семењу време отиче.

Зато, ако не дођеш брзо, ко онда
у смирај сунчанога зрака
знај да искрица ова усахнуће
и пасти у светове мрака.

Ој Будимка, буди Светлица
И разбуди ми драгога.
И буди тиха, кад покуцаш и
Тражиш кључеве капија
Његовога утврђеног дворца

Фото: Јабука будимка; Википедија

Толико сам се пута запитао: да ли је Биће Времена у Бићу Вечности, или је Биће Вечности у Бићу Времена;
да ли се Време садржи у Вечности, или се, пак, Вечност садржи у Времену?
Да ли се Биће Времена прожима са Бићем Вечности, или се та два Бића узајамно, и наизменично – без престанка – потиру?

Шта бисмо могли видети, када бисмо дешавања у Времену сазерцавали из Вечности, и опет: какво бисмо виђење имали, када бисмо збивања у Вечности сазерцавали из Времена?
Да ли је Језик Времена саобразан са Језиком Вечности?

И, да ли су та Два Језика – Један Језик?!
Ако нису Један Језик, већ Два Језика, Ко или Шта посредује између превођења са Једног Језика на Други Језик?
Да ли су Време и Вечност пројаве Стварања, или је Стварање пројава Вечности кроз Време и у Бићу Времена?

У својим песничким јасновиђењима сазерцавао сам ова питања, али сам одговоре на њих добивао у тајинственим и оностраним све новим и новим питањима.

А онда сам, у једном трену, у стању дубоког песничког надахнућа, осетио – не појмио, не схватио, већ осетио! – да је завршница свих одговора на сва питања – једно вечно и бескрајно питање (кружно или завојито!) над свим питањима, питање иза свих питања, питање с ону страну свих суштих и надсуштих питања!

Фото: Србски Песник; Википедија

Пробуди се и устани пресветли Роде
Никада никоме не окрећи други образ
Јер ћеш бити отсечен од моћних предака
И бићеш отсечен од својих потомака
.
Не буди лака жртва жудње удвојене
Крени у освајање сопствених дубина
Уништи непријатеље у глибу подсвести
Пиши Песму-то је твоје дете и награда
.
Пусти омају Јевропу принцезу-лопужу
Она одувек гаји двосмислу реч-нереч
Стално те понижава отима корене и име
И склони са чела лажа вође штеточинце
.
Не могу те водити амебе сатрапи вампири
Они што избеченим очима мотре на туђе
Ти си носилац сушта-матричног бивства!!!
Устани! Твори љубавност и праведност света!

Фото: Фб страница – Favourite Flowers

Животиње су посебан фрагмент природе за којим трагам. На жалост мало је простора у којима се сусрећемо са животињама. Чини ми се понекад, као да се оне повлаче са простора доступних за човека, како би се могуће склониле од најезде људске цивилизације. На својим путовањима и трагањима имала сам сусрете са животињама и оним лакше видљивим, али са оним које су негде у дубинама природе. Ти сусрети су увек за мене били посебни догађаји. Онакви тренутци који се не заборављају јер се дубоко утисну у сваки делић мог памћења. Рецимо на Мадагаскару са лемурима.

Провлачили смо се кроз шуме тражећи да видимо лемуре у реалном животу. Како заборавити тај широм отворен поглед лемура без страха који је, држећи се једном руком за грану пружио другу руку ка мени и из мојих прстију узео листиће свеже. Тај додир је био тако нежан и тако посебан да и сада треперим када га се сетим. Или сусрет са малом животињицом тарси, величине нашег прста која спава цео дан и велике нежне за светлост осетљиве очи отвара једино ноћу. Додир њене малене шапице на мом прсту не могу скинути и ни не желим. У Монголији сам свакодневно уживала посматрајући стада коња како јуре непрегледном степом. Нешто што се не може заборавити. Узбуђење сам доживела и у Националном парку у Монголији где смо трагали за примерцима дивљих коња из рода Пржевалски. Како сам крикнула

када сам првог угледала. Тако гиздавог, како мирно пасе на врховима околних брда. То су веома веома ретки коњи. Сусрет са китовима у Јужном океану на Антарктику. То дивљење толико смиреној снази и самосвести једне огромне животиње се не може

описати. Или игра стотина пингвина на таласима океана пред олују на Фокладским острвима. Било је таквих сусрета за незаборав. А Африка? Па Африка је чаробна. Зар није невероватно и само природи ваљда јасно, како се то догодило да на том једном континенту живи толико много врста великих животиња? Животиња са којима смо сви одрасталли, али кроз приче, песме, књиге и на жалост кроз зоолошке вртове.

Али сусрет са неком од тих животиња у потпуној слободи? То је магично. Иако се путницима каже да не треба да гласно говоре, или вичу, мој први, али и други сусрет са жирафом је, потпуно неконтролисано измамио из мене врисак, усклик. И сузе на образу. Жирафа је тако гиздава, тако смирена, тако усмерена и сигурна док лелујаво

лагано хода проматрајући врхове дрвећа и валда бирајући оно где је лишћ најсочније. Питала сам се тада – ако смо сви део једне те исте Божије замисли, а где је у мени та гиздавост, и та елеганција, и та сигурност и храброст једне жирафе која живи свој суживот са свим другим животињама и телепатски прича са члановима свога крда

удаљених на стотине метара јављајући има ли неке опасности или неке сласности. Све те животиње – жирафа, слон, леопард, бизон, носорог, бројне врсте антилопа, па зебре и да не набрајам, су толико величанствене у својим покретима, сусретима, кретањима. Оне све живе заједно у природом вођеним односима. Те животиње, мени

бар делују, потпуно свесне свака својих квалитета и снага понашају се као краљеви и краљице. Дигнутих глава, лаганог хода, у довољно ослобођеном простору за њих и довољно удаљени једни од других, макар то било и на само пар метара, пред вече на појилу. Ето, то даје чаробност афричких животиња. Тај суживот којим влада хармонија и природни закони.

Фото: Жирафе; Википедија

Љубав је посвећење.
Само онај ко је посвећен љубави,
живи у царству љубави.
Без посвећења, нема љубави.
Буди посвећен љубави, па ће те љубав
пратити на свим путима твојим.
Камо год кренуо и пошао,
љубав ће те у стопу пратити.
И, не само што ће те у стопу пратити,
већ ће и испред тебе ходити.
Љубав ће бити твој пут.
Љубав ће бити твој водич на путу.
И ти ћеш бити путник љубави на путу љубави.
То је магија, то је алхемија, то је тајинство,
то је посвећеништво љубави.

Фото: Фб страница – Flowers and Nature

Пре неколико дана био сам у Ужицу
Некада је било Титово – сада ничије
Ужице је на чудном месту – стешњено
Мене су занимала историјска места –
Кадињача неосвојива а посебно Каран…

Пао је 14-ти км ….али никада Кадињача
Немачка војска је била много бројнија
Али зашто ипак није пала Кадињача?
Зашто није пао шеснаести километар?
Толико је Кадињача далеко од Ужица

Постоји алхемија и невидљива мистика
У сваком земаљском догађају или бици
То сам тражио да видим у месту Каран
Који се налази на другој страни од Ужица
На левој страни Кадињача на десној Каран

Библија има много тајинствених прича
У једној је писано да је Каин убио Авеља
Каин је каран (оптужен) од људи и цркве
Народ је тражио Каина –Бог га је штитио
Мит о Каину и Авељу је енергетска прича

Место и енергија села Каран је противтежа
Енергији Кадињача где је била силна битка
Оба места су на шеснаестом!!! километру
Како је Каран или Каин учествовао у рату
Нека за себе цењени читалац протолкује…

Фото: Каран, црква; Википедија