Утихло је све.

Само ритам једног срца негде

свој бат по тишини свира.

Чујем те.

Дишеш грудима пуним етра живота.

Носећи благослова, мира.

.

И Миро.

.

Оно најређе, са небеских ливада

Где роје се јата белих пчела, коња и свитаца.

Откуцај… дах, два

.

Одлутам

.

Па се вратим сред свега.

Ко да Миро злаћано пропусти

па да га Земља испусти…

.

Еаааа

.

А дојуч’ се искра мазила сред недара,

да би сад ко Звезда сијала.

Сред свих храмова и олтара…

.

Сијамо ти и ја.

Светлост по среди нас жива.

Красива!

.

Такав је стих древности

Све Мир од старине.

.

Миро капље.

Радост божија сија.

Свевишњи види те.

Наслов одзвања у мислима песме,

она се мислима и пева,

а ово што механички покреће руку да куца слова је одраз мисли!

Живим сваку мисао,

као сунце када своје зраке проспе по лицу

у виду осмеха,

тако се мисли стварају у срећи мог бића

које свуда јесте!

.

Чуда се купају у реци од кварца белог,

кроз мене пролазе у виду наде, сећања,

и гле, ту су, не одлазе,

чекају да се оваплоте поново и Свето,

док лице ми мазе!

.

Зраци са мог лица додирују кишу,

она тек све зна,

та вода Жива, по којој се чудо купа,

доноси вести од јутра

да ватра се чувати треба,

у срцу снажно да сија!

.

Послушај природу шта ти прича,

јер све друго је илузија!

Не умем да ћутим,
не умем да љубим,
не умем да волим,
а да ме не заболи.
.
Ана!
Светица у молитвама,
крвник у мојим ноћима.
Рука што ме благосиља
и удара по истом образу.
.
О, мајко моја,
да ли си икад ходала улицом
и осетили како ваздух мирише
на старе новине из подрума, на
тугу, чемер, јад, на покислог кера?
.
Да ли си икад гледала Бога у
лице и питала га шта је љубав?
Да ли је можда спасење или је
само други облик проклетства?
.
О, мајко моја,
напиши молитву за сина који
је волео више него што је смео.
.
О, мајко моја,
написао сам нешто што би
ме могло коштати живота!

Фото: Фототека Србског Журнала

Љуби ме,
Кад корачаш дугим улицама поред дрвета!
Кад гледаш птице на старим крововима!

Кад гледаш у очи пролазника,
И машиш се својих бележница!

Кад застанеш испод прозора,
Да пошаљеш много радосних свера!
.
Љуби ме,
Кад падне вече, кад тмина прекрије град а
Светло твоје блесне у грудима!
.
Љуби ме,
У сновима, на далеким путовањима,
Међу распеваним звездама!
Љуби ме!

Фото: Фототека Србског Журнала

Ти ако нећеш да схватиш
не мораш настави да се инатиш
битно ми је да чујем да чујеш
пре него што почнеш да тугујеш
муци да робујеш
у жалост се обучеш и обујеш
БОЖЈУ искру у себи отрујеш
запамти добро ти одлучујеш
С нама или тама
мир или галама
живот или јама
и тата и мама
и Путин и Обама
Кад сте добри Индија и Кина су са вама
Не постоји други пут
ако хоћеш децу добру некад мораш будеш крут
имаћеш праву меру ако си под БОЖЈИ Скут
тад засијаћеш ко дукат жут
никад нећеш без кривице да будеш љут
и без разлога употребиш прут

Фото: Фототека Србског Журнала

Једном кад љут ветар
Престане да дува
И престану смешне кише
Једном кад УТИХНУ
Сва пролећа
И душу
У мртвом сну смирим
Поштована бићу
И почаствована
Ал како пошасти
Мртва да се дивим
.
Не без разлога
Молим вас
Прво ме однесите
У цветну башу
Исеците
Велик букет цвећа
На тврдим грудима
Све више
Црних тачака
Покрите
Да свечаност буде већа
.
Можда се и осмехнем
Спокојно и жално
АХ НЕ НЕ смешкање
Не без разлога
Мојој души болној
Три бриге мање
Остављам бригама
Песме за плакање
Живљење је прекасно
И док чекам ред
Кажу
Иза одшкринутих врата
Је прекрасно
А да знате слушала сам
Кажу иза врата сјаје бесмртне душе
И ново јутро радосно и јасно

Фото: Цветна башта; Википедија

Дотрајавам,
годовима сунца
у оку које је видјело,
и зенит, и бесамртну искру
што се тајновидом лучом напаја
до у смирај још једног дана
у коме су моје кости
заиграле мртви плес
живих душа.
.
Дотрајавам,
у овој оловци поезије што
редак по редак дописује,
бришући слова грешности
не би ли се новим знаком
исписало невино штиво,
у оку које сем ове бијеле хартије
недогледа ништа, до мрака, засијаног
на свјетлосним пољима ума.
.
Дотрајавам,
у утроби камене пустиње, нерођена.
Надам се бури што би кам да оголи
не би ли ме наново родила,
Мајка свих мајки,
мене једну, жедну капи живота,
пустињску ружу.

Фото: Пустињска ружа; Википедија

Хиљаде необојених поља
Хиљаде неискорачених корака

Да ли ја то могу?

У празна поља
на мрежи живота
гледам
Знам да их попунити
желим
Додати боје сваком пољу
И великом као лист
и маленом као маково зрно
Додати боје животу
кораку сваком
Не видим неискорачене кораке
У магли се крију
а ја не знам да ли умем
или да ли снаге и мира имам
да бојом бојим
Сва та празна поља

Фото: Драгица Томка; Бојење живота

Шта још да кажем
а да нису ријечи твоје
шта још да мислим
а да нису мисли твоје
гдје још да пођем
а гдје ниси био
шта још да урадим да дам себи сврху
Еонима чекам ноћ
кад млад ће мјесец
исциједити сузу
на мјесту гдје васељенске луталице
пале ватре
јел знаш
тако се праве небески бисери
ех шта све знаш
а шта све не знаш
не прати ме више
умиј ми лице
и не брини
благо је сигурно
док чува га змија
змија успећа
пјешчаник истиче
ал вјечност је зато још увијек ту
зато сањај и пјевај
кажу диши тихо
ако хоћеш да сачуваш срећу
можда је тако у овом углу СВЕ-МИРА
ја знам била сам тамо
кад се стварало све
срећа пршти на све стране
чује је безконачност
и види је безкрај
много сабирања и одузимања
Богу математика не треба
кишне капи шапућу ми
стихове пред зору
пишем ријечи
лијечилице
под прозор су ми пала 3 ораха
чудновата воћка
заденут ћу их за појас
претворит ће се у змајеве
једно мајско јутро
чекам Мај
чекам да прођу кише
да прође зима
сад ћу мало уснити
а ти буди будан
и чувај мој сан…

Ако те једнога јутра
дозову шкољке
са моје обале
на којој спавају
чекање и нада –
и загрли сунце и талас
горке ријечи и сузе
казане у тренутку
слабости и немоћи.
.
Ако те једнога јутра
дозову шкољке
са моје обале
гд‌је станује љубав и нада
испружи руке ка сунцу и
првом таласу кајања…
.
Ако те дозову шкољке
То те ја сањам
Обичну и знојну
Са капљом вина
Међу твојим дојкама
.
Ако те дозову шкољке
са моје обале
испружи руке ка сунцу и
првом таласу кајања…

Фото: Шкољке: Википедија