Е ако е уведена струја, одма е напуштено ручно стругање грађе кое се вршило тако што се трупац наваља на дрвену рампу, па се ондак уздужним

тестеретом с разбојом струже. Најпрво се узме вунен канап и умочи у оварбану воду. Она се обично варбала истуцаном циглом. И ондак се окончи тако што један држи они канап на једном а други на другом крају трупца, куда треба да бидне рјез. Ондак се канава, која е била умочена у ону оварбану воду, затегне увис и пушти, те пљесне по трупцу. И тако остане данга по којој се потље управља тестере. То ти је уздужно тестере са разбојом.

Знаш, има бичкија, којом стружеш усамо неку даску ил мањи трупчић. Ручно тестеранце да не рачуњамо. Вамо, јопет, имаш попрјеко тестере кое вучу двојица. Ш њим се струже дебло у шуми и после престругуе на трупце одређене дужине. Ђе рекок попријеко тестере, то ти је посебна прича. Неко га зове кладара. Земајле смо поваздан по дојица радили с том кладаром. Мош мислити колко срце мораш д-имаш да би вуко тестере ваздан. Још ако није добро разметнуто и наоштрено има да ти присједне мајчино млјеко.

Потље смо се извештили па смо носили јеге у шуму. Кад почне да глаба ми га мено манемо, те му изоштимо зубе.

Него, почек ти причати о овом уздужном тестерету с разбојом што га вучу тројица. Двојица доље под трупцом, а један горе на трупцу. Овај што е горе води рачун да рjез иде куда е окончено, по оној обиљеженој данги. Тако ти се

трупац изталпа на брвна. Јал на греде ил рогове. Зависи шта ком треба.

Елем, кад је стигла лектрика, неки људи набаве бансеке. Једна од тиг стругара је имала сталну налогу, зато што тај стругар, Милое Јоровић, није бијо мајстор, но мајстор и по. Мајсторчина. Кад ти он иструже рогове за грађевину, стое ко пушка. Ако стружеш летву да заградиш авлију, његова буде затегнута ко тамбура. Да би могло и увече да се ради, зовне тај домаћин Нада да му спроведе каблове под надстрешицом и да постави фасунге и испривија сијалице од двеста свјећа. Вели:

– Наде, не питам шта кошта, ал оћу да се види да могу да нађем иглу, ако би испала војнак у струготину.

Крене Наде на посо. Бијаше то неђе по Прокопљу. У томе долази Ранисав. Изби оздо уз удут.

– Помоз Бог људи.

– Бог ти помого.

– Газда Милое, имо би д-истружем пешес кола трупаца, стржевијег. У талпе. Д-идемо на седмицу ал осмицу. И д-окрајчимо. Рад сам да направим грађевину од брвана, ако Бог да. Па дођок да видим с тобом кад да догнам. И

пошто ће да бидне.

– Виђи вако стоји ствар – вели њему Милое, нако сталожљиво. – Ове, оне и оне онамо неђеље нема појма. Изобећаво сам људма. Е, потље наиђи, да се здоговоримо.

М.С: Спомени дужи од живота