Мира Видовић Ракановић: Молба
У предворју душе ти стојим
Обучена у блузу везену чежњом
Са осмехом који жели да избрише
Све наше горке речи
.
И да се борим и молим
Тебе који си ми путеве бола
Широм отворио
.
Да очистиш росом своје мисли
Да се сетиш када си волети умео
Уздахе и наде наше насмејан шетао
Изађи на пут свитања
Не дај да се прошло пода будућем
И у срце ме своје опет пуштај
–
Да љубиш ми очи мокре од кише
Да ми утоплиш сате и дане
Да и кроз мене жуборе радости
Твоје
.
Иако сломљена и заборављена
На самоћу не пристајем више
Не бацај ме у успомене
Треба тек са молитвама
Заспалим на уснама нашим.
Да стварамо нове.
