Расту и падају плодови пуни сока света

док губим тренутак ту ватру сећања

на чудесне листове обалом опруженог лета

тешке од сна и мутног предсказања

.

Јер све што љубисмо збило се у мрву времена

безначајну можда за сваки други час

или је то одсјај тек пробуђеног семена

што до заноса подиђе свој глас

.

Моје је све и ништа веће од сваког изобиља

и мрав је велик кад има шта да губи

пијући срж дивне смрти пуне слаткоотровног биља

нико од нас не стиже ни сунце да дољуби

.

Јер пребрз је наш ток и као море пенушав

док се пробијамо до себе и неразумног света

виђено у пролазу како бунован и тршав

јури кроз ходнике испражњеног лета.