Дошао сам на ово заравњено планинско место да завршим два посла. Најпре да пронађем лековиту биљку, да с њом поразговарам у миру, на језику који она разуме, и да је уберем. Урадио сам то када је она прихватила. Са биљкама треба да раде само посвећени људи или људи које биљке изаберу.

Пројектовао сам у потку много задатака као лични допринос Великој Заједници. Потка ће ове задатке чувати у кућици на страни Лица све док их не испуним. Испуњавам их по списку, један по један. О духовним задацима не треба никоме причати, осим уопштено, јер су потпуно лични, припадају послу који се ради на сопственом путу. Прича о сопственим задацима је губљење најбоље енергије, подстицање и товљење ега, а за друге је скоро безкорисна. Учитељ прецизно зна колико, у те ствари, може упутити ученика.

Друго што сам планирао је да зналачки тихујем целу ноћ ако временске прилике овог церебралног пролећа дозволе. Упалио сам велику логорску ватру и у њу убацио мирисе који одвраћају ноћне шарене кундалини да ми не узнемиравају тишину. Духовни задаци траже потпуну предају бића и свести и због тога је дубоки мир неопходан.

Сада сам на равничарском језеру. Около је дрвеће, певају птице, Јарило је почео да прегрејава. Планина са које сам дошао даје човеку стабилност. Језеро је символика душе и представља, такође символично, форматизовану женску енергију. Даје човеку нежност и омеђеност. Мудраци кажу да у језеру лежи тајна ескалибура. Да би човек достигао пун крст слободе, коју одликују љубав и правда, потребно је да прође много пре-пре-ка и да се суочи са много кључних питања која отварају и проширују свест, и, на крају, да научи да све пусти… Заронио сам у језеро, на леђима носим малу боцу, и тражим дно. Колико зароним толика је и моја дубина овог дана. Топлокрван сам, није ми хладно, никада ми није хладно…

Слушам музику на једном лепом месту. Занела ме, упао сам у дубоку музичку рупу. И музика је облик тиховања јер разбија заробљавајуће мисли. Мисли су власник човека, робовласник. Притиснуо сам дугме и кренуо у следеће трагање. Песма о Богу, непрекинута, наставила се у мојој глави. Околиш је препун јестивих биљака – коприва, зеље, боквица, маслачак. У њима су хиљаде безплатних лековитих чорби и хиљаде, хиљаде лековитих салата.

Давно сам научио, а то свима препоручујем, кад сретнеш било које људско биће, одмах том бићу дај најмање три лепе особине. Ово округло подневље даровало ми је сусрет са једном девојком и са два момка. Девојка је имала трофртаљ зврнцов панталоне, беле патике и шарену, претежно љубичасту, кошуљу, и ведре плаве љубопитљиве очи. Личила је некога из моје главе, особу која је имала чисте путеве, па сам јој дао лепо радно име – Санлаила и пет красних особина. Младић са њене десне стране је био висок, вижљаст, дугог врата, са торбицом на рамену. И његове панталоне су купљене и дорађене проређивањем на коленима. Радно име Родан само се створило у мојој глави. И он је од мене добио пет дивних особина.

Трећи момак, у тамној тренерци, јаких, помало савијених рамена, гледао је у земљу. Носи неки терет, а он га стално савија. Терете које неки људи носе на раменима, знам из искуства, нико није тражио да носе и никоме не помажу. Углавном служе за самомучење. Стално гледање у земљу побуђује у човеку негативну енергију нижих енергетских центара, што води у депресију. Мумило, тако сам га за тренутак именовао, личио ми се на људе из Му цивилизације. Осетио сам да је пун снаге и дубоко усађених потенцијала. Дао сам му, тако је Вишњи хтео, десет моћних особина. Особине, на подлози енергије Свеспасења, шаљем у златним сверама, које држим припремљене и спремне за истрк, у мојој глави. Место где држим свере називам Сверињак. Можда је на том месту, прадавно, била свера Зверињак…

Подигао сам обе руке према високом и напупљеном небу и гласно рекао: – Нека нам је свима на срећу ово данашње виђење! Људи се срећу да би међусобно додирнули ауре и разменили најбоља и најдубља осећања. Ако то раде потпуно свесно, то је увек на велику корист за све. И срећу се да би се погледали дубоко у очи, да би осетили да смо сви Једно, и срећу се да би мађусобно, у дужици ока, видели вечно младог и Свелепог Господа. Тројка ми је весело одговорила, а њихове речи су се стопиле са цвркутом јата ласта које су смело и вртоглаво клизиле небом по просторним линијама сила.

Фото: Зеница ока; Википедија