Ја сам син

Бескраја и Вечности,

сапутник планета, сунаца,

звезда и звезданих јата.

 

Нити сам рођен на Земљи,

нити ћу на Земљи скончати.

 

Дошао сам из ПраВодеана Светлости,

 и враћам се у ПраВодеан Светлости,

 јер сам и повезан одувек

са ПраВодеаном Светлости.

 

Ја нисам оно

 што видите, чујете

 и мислите да сам ја –

оно што ја, уистини, јесам,

није од овога света

и није у овоме свету.

 

Мој земаљски живот

 бејаше само један сан;

сан који сам –

 заједно са вама –

гле! будан сневао.

Више вреди

 један дан живота међу боговима,

него сто година живљења

међу људима палога духа.

 

У Кедровој књизи давно бејаше записано:

 Када Земљом буду овладали људи-звери –

 када изиђе лепота из пољског цвета,

а милост и доброта из људи –

тада ће последње племе

Белих Срба Аријеваца,

 напустити – свесно и изненада –

овај свет опсена, лажи и превара,

 и, преселити се, гле! заувек,

у галактичко пето пространство,

 међу беле богове

наших великих предака.

Не желим свет по мери људи,

но свет по мери богова.

 

У свету којим владају људи,

нема места за племените

и узвишене душе,

нема места за човека који стреми

 ка нечем вишем,

 бољем и дивотнијем од човека,

 нема места за богове.

 

Онај који хита путем навише,

ка небесним и божанским пространствима,

ка тајинственим оностраним световима,

у којима обитавају духовна

 и светлосна бића,

 њему све људско

мора бити страно.

 

Јер, све што је људско,

то је трулежно и пропадљиво!

 

Сине мој,

 ако си од рода и племена Белих Срба,

никада се не угледај на људе,

већ на беле богове

својих светих предака!

Видим огромно плаво-зелено

провидно и дејствено звоно

над родом и племеном мојим,

 како се низводи,

 из трећега неба,

низ сазвежђа и звездана јата,

 и како наткриљује сав род мој

и све племенито и довотно што је

у роду и племену мојему.

И видим свете претке своје,

и сва бића светлосна и крилита

 како у ројевима и јатима

 из духовних светова излећу

 и на Земљу силазе,

да спасу и узнесу

све што је из рода

 и племена мојега.

Галактички посвећеник и Сунчев ратник,

 мора у сваком трену да буде будан и свестан

 и, да зна,

да је овај свет пролазан,

те да је и он сам пролазан у овоме свету –

 да је на вечном пропутовању,

кроз овостране и оностране светове.

Овим светом одувек влада страх

 и, страх ће, овим светом,

вечито владати.

Све док смо везани за овај свет,

 ми бивамо поробљени страхом.

Онога трена,

када раскинемо

све умне, душевне и духовне везе

са овим светом –

ми престајемо бити робовима страха,

 робовима овога света

 омаја и опсена.

 

Не тражи срећу,

већ испуњење свог сна.

Не очекуј благодети овога света,

 већ озбиљност и одговорност

 пред властитим посланством.

Не поправљај овај свет,

већ стварај посве нов

и другачији свет,

у којему ће бити све савршено

од самога настанка и рођења.

Јер, ти ниси дошао на свет

да уживаш у пролазној и варљивој срећи,

већ да оствариш самога себе

у нечем вишем, светлијем и бољем

 од свега што овај свет

понудити може.

И гле!

најдуже сам путовао

до срца својега.

 

Све тајне далеких

 оностраних светова

 и звезданих јата,

у срцу својему

открих

и препознах.

Лирски записи

 

(Татјана Карајанов: Музика сфера)

 

Слушам вилинско појање Татјане Карајанов и записујем ову лирику.

Имам осећање, и најдубљи унутарњи осећај, да Татјанин глас извире из самог језгра Светлости, из самог космичког и божанског језгра вечног блаженства, вечне милости, вечне љубави, вечне лепоте и доброте.

То је глас који извире из највиших духовних и божанских извора, из бескрајног круга звезданих јата, глас што запљускује и купа – како извана тако и изнутра – сва бића, све душе, сву творевину.

То је глас – вилински и божански глас! – који прочишћава и отвара све чакре, све дејствене, енергетске, душевне и духовне канале, глас који прожима свеколико унутарње биће, глас који исцељује и душу и дух, глас који чисти ум, разум и свест, глас који исцељује и саму ауру Мајке Земље.

Док слушам вилинско појање (а појање је понад и више од певања!) Татјане Карајанов, имам осећање, имам визије, да се налазим негде другде, у неким духовним и божанским световима, негде с ону страну свега видљивог и појавног, с ону страну туге, сете, патње и боли, с ону страну света опсена, варки, обмана и омаја.

Татјанин глас, гле! нема само исцељујуће, већ и животодајно, живототворно дејство.

И, заиста, Татјана Карајанов не мора ништа друго да ради и чини у овоме свету – довољно је то што пева и поје!

Певањем и појањем она најбоље, најлепше, најдивотније и најсавршеније обавља и извршава свој земаљски задатак.

Из бескрајног

млечно-белог прстена,

у језгру звезданог јата,

 бризга, гле!

и избризгава,

 у светлуцавим, зерцајућим и лескајућим слаповима –

низ дванаест пространстава небеса –

исцељујућа и животајна светлост,

сливајући се,

 и уливајући,

у црвено-љубичасто,

пурпурно,

 језгро мојега срца,

што у божанском блаженству

плута праводеаном

вечнога живота.

Лирски записи

 

Видљиво, вештаствено, материјално, физичко тело наслеђујемо од предака.

У нашем физичком телу остављен је светлосни и енергетски запис свих наших предака, од самог почетка до данас.

Сва дела и недела наших предака записана су у нашем видљивом телу.

Ту нам је кармичко наслеђе предака.

Сва друга тела – виша, душевна, духовна и божанска –  можемо да поправљамо, да мењамо, да снажимо и јачамо, али, физичко тело не можемо!

То је наш усуд, то је наш дуг према прецима.

Сви ми имамо многе и различне претке.

Имамо претке који су радили за Светлост, као и претке који су радили за Таму.

Имамо претке божанских душа, и имамо претке сеновитих душа.

Сви су они у нашем физичком телу оставили светлосни и енергетски запис, а тај запис ми – управо ми! – морамо да препознамо и освестимо.

Наша је дужност да поправљамо породичну и племенску карму, да мењамо, поправљамо и укидамо колективну карму.

Ми морамо, из себе и кроз себе, да родимо своје претке.

Ми у свом телу и бићу морамо да извршимо космичку рециклажу наших предака.

Јер, ми смо изабрани да то учинимо.

Уколико то одбијамо да чинимо, онда, испрва почињу да пристижу различне опомене, да би потом, ако се и надаље оглушујемо о опомене, почели да нас сустижу ударци.

Најпре благи ударци, а затим све снажнији, све јачи, и све жешћи.

Судбина наших предака је у нашим рукама.

Има оних предака који вапију из оностраних светова, који нас напросто моле, да им поправимо карму.

Рецимо, да су они у пакленим световима, а трајање њиховог страдања, трајање њихових мука у паклу, зависи од нас, од наших дела.

Зато морамо свесно преузети карму својих предака.

Када свесно преузмемо карму својих предака, онда нам пристиже помоћ из виших светова, од духовних и божанских бића, да карму предака заједнички преокренемо, да је поправимо, а некада и посве да је укинемо и поништимо.

Зашто је важно да свесно преузмемо карму својих предака?

Зато што ту карму неко мора да прузме, и да је набоље промени.

Уколико ми одбијамо, онда ће се та карма (па још и тежа!) излити на наше потомке.

А нашим потомцима ће бити још теже, још ужасније, због тога што ће се карми наших предака придодати и наша властита карма.

Тако ће нас проклињати наши потомци, а то је, заиста, ужас по наше душе у оностраним пространствима.

Све што можемо да учинимо – то одмах чинимо!

Ништа не остављајмо у наслеђе нашим потомцима.

Потрудимо се, да породична, племенска и колективна карма стигне што чистија, што бистрија и јаснија до наших потомака.

Потрудимо се, да се наши потомци рађају лепи, здрави, благословени,  душевни и духовни.

Од наших дела, гле, зависи судбина наших потомака!