Са­мо­по­што­ва­ње је основ сва­ког ва­ља­ног са­мо­по­у­зда­ња.

.

 Ми­сли и де­лај не­у­сло­вљив од прет­њи по­ра­за или обе­ћа­ња по­бе­де. Не­ма по­бе­де вред­ни­је од вер­но­сти се­би у по­ра­зу, ни­ти има ве­ћег по­ра­за од из­дај­ства се­бе због по­бе­де.

.

Под уда­ри­ма не­при­ја­тељ­ства, ка­да те об­у­зи­ма­ју те­ско­ба и ма­ло­ду­шност, осе­ћај без­на­ђа и уса­мље­но­сти — по­глед упу­ти ка зве­зда­ним ка­те­дра­ма ко­је нас на­дах­њу­ју лек­ци­ја­ма су­ве­ре­ног спо­кој­ства и не­бе­ске ве­дри­не. Та­мо је наш дом.

 .

Раз­ви­јај у се­би мо­ћи гип­ко­сти и чвр­сти­не би­ћа, као да је у пи­та­њу из­ра­да ван­ред­ног ма­ча у нај­ви­шим ра­ди­о­ни­ца­ма уме­ћа. Са­ма гип­кост је по­во­дљи­ва, а са­ма кру­тост ло­мљи­ва. Нео­п­ход­но је по­се­до­ва­ти обе осо­би­не: гип­кост ко­ја слу­жи чвр­сти­ни, оне­мо­гу­ћа­ва­ју­ћи пре­ло­ме — и чвр­сти­ну ко­ја слу­жи гип­ко­сти, су­зби­ја­ју­ћи под­ви­ја­ња.

По сред­стви­ма пре­по­знај и про­це­њуј ци­ље­ве. Са­мо сред­ства оправ­да­ва­ју ци­ље­ве.

  .

Не сле­ди пу­те­ве ак­ци­је због до­бит­ка ни­ти од­сту­пај од пу­те­ва ак­ци­је због гу­бит­ка: ако си ве­ран се­би, ако пот­пу­но је­си — ти ни­шта ви­ше не мо­жеш до­би­ти, ни­ти из­гу­би­ти.

 Извор: Србска деца царства-

Ја
раб Божји
Србин
са проседом брадом
изјављујем драговољно
кроз ланце и жицу
пред сведоцима
Силом, Муком и Неправдом
да сам крив и да признајем кривицу!
.
Крив сам што сам неко
а не нико и нетко
Крив сам што у доба општег србобрста
идем у православну цркву
додуше поретко
и што се крстим овако
с три прста!
.
Крив сам што јесам
а треба да нисам
Крив сам одавно
што стојим усправно
и гледам у небо, уместо у траву
Крив сам што се дрзнух против кривде
крив сам
што опет славим своју крсну славу!
.
Крив сам што пишем и читам ћирилицом
Крив сам што певам, смејем се и псујем
а понекад и лајем
Крив сам и признајем
да не знам што знам и да знам што не знам
.
Крив сам, и да завршим
с највећом кривицом
(пре него што се заценем од смеха),
крив сам тврдоглавац
што сам Православац
и Светосавац и што не верујем
у свети злочин и опроштај греха!
.
Крив сам и грешан
дакле
што постојим
и кад већ постојим и још дрско стојим
што бар не признам да не постојим!
.
Ако то признам
да сачувам главу
изгубићу часни крст и крсну славу
Ако не признам
црно ми се пише
цео свет ће на моју Земљу да кидише
.
Руље бивших људи
лопова и гоља
чопори робота и других монструма
кидисаће на моје воћњаке и поља
и на моју белу кућу поред друма
око које као најлепше одиве
цветају трешње, јабуке и шљиве.
.
Па ево
признајем и то
за спас рода
Ја више не постојим
скините ме с листе
Ја сам од сад само
ваздух, светлост и вода
три елемента која вам користе
А ово што пред вама говори и хода
то је оно што ви од мене створисте!
.
Моја ружна слика
озверена лика
коју умножавате у вечери и јутра
то је слика ваше свести и подсвести
то нисам ја, споља
то сте ви – изнутра!
.
Мој душманине са хиљаду руку
с хиљаду слугу и слушкиња лажи
убрао си ми сунце ко јабуку
и радост чисту ко булка у ражи
Моји ће потомци пити јед и чемер
а твоји већ пију горку медовину
за крвав новац којим пуниш ћемер
распродајући моју ђедовину
Усуд ће ти лудачку кошуљу обући
и тада ће се мало разданити
или ће планета од срамоте пући
и све нас у исти амбис сахранити!
.
Много сте важне
Земљо моја мила
Ти и Твоје сестре
Истина и Правда
чим се на вас дигла оволика сила
чим су на вас зинуле
кривда и неправда.
.
Руље бивших људи
убица и гоља
чопори робота и других монструма
палацају на твоје воћњаке и поља
и на моју белу кућу поред друма
око које као најлепше одиве
цветају липе, јабуке и шљиве.
–
Шта ће овде џихадлије
крсташи, фармери
који Ти черече синове и кћери
Мора да су чуле белосветске банде
да имају златна срца
па их ваде
да их пресаде у сопствене груди
не би ли и они тако били људи.
.
Господо тужиоци
суци и џелати
исписали сте ми своје заповести
по зеницама
најфинијем стаклу
што теже живим, лакше ћу умрети
Зашли сте много у ноћ поодмаклу
али узалуд ћете линчовати
најгостољубивији народ на планети
(због чега ћете горети у паклу)
јер Људско Срце
чудо над чудима
неће да се прими у вашим грудима!
.
Ми се не плашимо смрти
црне вуге
већ ропског живота и болести дуге
Смрт је честа појава међ нама Србима
као што су пролеће, лето, јесен, зима
И није страшнија
поготову дању
од суше, поплаве, земљотреса, мраза
кад је човек сретне на своме имању
окађене душе и светла образа.

Фото: Песник Добрица Ерић; Википедија

Извод из текста

Савременим Србима – говорим о већини успаваних и неосвешћених Срба – највише недостаје самосвести и самобитности, достојанства, поноса и дичности.

Огромна већина савремених Срба некако делује млако, скрушено и снисходљиво, снисходљиво скоро до несувисле и бесловесне понизности.

При сусрету са иним племенима и народима, поготову са иним племенима и народима у окружењу као и на Западу, Срби некако делују преплашено и ушуткано, као да се плаше (или стиде) да гласно, јасно и отресито говоре о себи, о свом пореклу, о свом бићу и суштаству.

Та преплашеност, снисходљивост и ушутканост Срба осећа се, штавише, и у самом срцу Србије, а поготову у Београду.

Свака атлантистичка невладина организација, и у самом Београду, може лагано да ушутка сваку родољубиву и патриотску србску организацију, тако да се стиче утисак, да савремени Срби више и не умеју (или не смеју) да се достојанствено, поносито и дично боре за своја праискона права, за свој опстанак, за свој живот сушти, за своје битне и суштаствене ствари.

Ако те заборавим,
почећу да се сјећам
само одјека старих корака
и трагова стопа твојих
на мом наивном срцу, тад бијесно
коријене твојих ријечи изговорених
из сјећања својег чупаћу.
И не знам како да живим
кад те другој на чување предам.
.
И онда ако питаш се
како се у заборав иде,
у ком смјеру, куда тај пут води,
рећи ћу ти – никуда баш.
Јер тебе већ има баш свуда,
по пољу и цвјетним ливадама
младости моје највише,
а у души мојој станујеш заувијек,
И не знам како да живим
кад те другој на чување предам.
.
Не дам те забораву,
не дам заинат баш,
јер једино у огледалу наше љубави
своју судбину гледам.
И учинићу све само да сачувам
одјек гласа твога, звоно смијеха твога,
.
из очију љепоту стиха о љубави.
Али не знам како да живим
кад те другој на чување предам.

Ја бих њему читала песме,
Песме које му пишем
док сам тужна и сама
Осмехом кријем таму,
Таму што ме разара.
У мору истих јефтиних мушкараца,
Мене неко воли,
Неко, а ја бих увек тебе бирала.
Нећемо о греху,
Биће он једном тачка пресудна.
У овом злом свету
Буди ми вечна робија.

Фото:Фототека Србског Журнала

Стооој Ветре моћни!
Утишај хук једро смири
Мисли своје да саберем
.
Намигујеш руке да раширим
У облаке да ме пренесеш
.
Да се смејем са муњама
Да ми срце грмљавином туче
.
Да корен по трагу птица распем
Као маслачак душу своју –
Из облака да процвета

Фото: Фототека Србског Журнала

Нисам ја песник
већ очајник луталица
што искру Љубави тражи
у бездану људског ништавила.
Нисам ни сневач,
јар снови моји нису снови,
већ јава моја,
што само понекад бљесне и покаже пут
кроз паучину света сатканог од незнања.
И душа сам само, будна,
на рубу света који не разумем.

Фото: Фб страница – World Around Us

Ми смо се волели
и стварали смо круг.
Бескрајни, плави круг.
И била си моја звезда.
Играли смо танго и моја
рука је била око твог струка.
Твоје усне су љубиле моју
душу. И ми смо се волели.
.
Носила си црвену хаљину
и пили смо црвено вино и
црвени месец нас је гледао.
.
Била је Будва на пену од мора
и био је камен под Острогом –
и била си ти са цветом у коси
и ми смо се волели. Није био
обичан дан, иако сви су обични
од тада. Моја душа нема мира.
Мој мир нема душу, јер смо се
волели.

Фото: Фототека Србског Журнала

Фото: Лажни интелектуалац; Википедија

То је човек осредњег образовања и сужене свести.
Ташт, сујетан, надобудан, ограничен, сумњичав, подозрив, искључив, и неосвешћен.
Говорим о просечном интелектуалцу који се, најчешће, сврстава међу техничку интелигенцију, међу фах-идиоте.

Само врхунски интелектуалци надилазе сва стечена књишка и школска знања, и узрастају у освешћене, самосвесне, самосвојне и самобитне личности.

Све културне елите, у савременом свету, сачињене су управо од овог соја људи – људи без своје поетике, без својега става и мишљења, без властитог погледа на свет.
Такви до краја живота остају у заточеништву својега ограниченог ума и своје сужене свести.

Они се никада не ослобађају својих мисли, које их, на концу, разбољевају и воде путем смрти.

Просечан интелектуалац није стваралац, није стваралачка личност, није посвећеник; он је имитатор, техничар и занатлија.

С њим се никада не разговара из срца, већ увек из главе, из ума, из таштине, из сујете.

Небо моје,
Бунару звезда,
Кротитељу месеца
И жеља:
.
Размакни облаке,
Божанске завесе,
Молитвом нек их
Распара преља
.
Што у мом срцу
Разгони свице
Свевидећег ума
И ровари поља;
.
Па по њему
Сади и узгаја руже,
Испуни, ил’ кроти,
Нек је воља Твоја!

Фото: Часни крст; Википедија