Стооој Ветре моћни!
Утишај хук једро смири
Мисли своје да саберем
.
Намигујеш руке да раширим
У облаке да ме пренесеш
.
Да се смејем са муњама
Да ми срце грмљавином туче
.
Да корен по трагу птица распем
Као маслачак душу своју –
Из облака да процвета

Фото: Фототека Србског Журнала

Нисам ја песник
већ очајник луталица
што искру Љубави тражи
у бездану људског ништавила.
Нисам ни сневач,
јар снови моји нису снови,
већ јава моја,
што само понекад бљесне и покаже пут
кроз паучину света сатканог од незнања.
И душа сам само, будна,
на рубу света који не разумем.

Фото: Фб страница – World Around Us

Ми смо се волели
и стварали смо круг.
Бескрајни, плави круг.
И била си моја звезда.
Играли смо танго и моја
рука је била око твог струка.
Твоје усне су љубиле моју
душу. И ми смо се волели.
.
Носила си црвену хаљину
и пили смо црвено вино и
црвени месец нас је гледао.
.
Била је Будва на пену од мора
и био је камен под Острогом –
и била си ти са цветом у коси
и ми смо се волели. Није био
обичан дан, иако сви су обични
од тада. Моја душа нема мира.
Мој мир нема душу, јер смо се
волели.

Фото: Фототека Србског Журнала

Фото: Лажни интелектуалац; Википедија

То је човек осредњег образовања и сужене свести.
Ташт, сујетан, надобудан, ограничен, сумњичав, подозрив, искључив, и неосвешћен.
Говорим о просечном интелектуалцу који се, најчешће, сврстава међу техничку интелигенцију, међу фах-идиоте.

Само врхунски интелектуалци надилазе сва стечена књишка и школска знања, и узрастају у освешћене, самосвесне, самосвојне и самобитне личности.

Све културне елите, у савременом свету, сачињене су управо од овог соја људи – људи без своје поетике, без својега става и мишљења, без властитог погледа на свет.
Такви до краја живота остају у заточеништву својега ограниченог ума и своје сужене свести.

Они се никада не ослобађају својих мисли, које их, на концу, разбољевају и воде путем смрти.

Просечан интелектуалац није стваралац, није стваралачка личност, није посвећеник; он је имитатор, техничар и занатлија.

С њим се никада не разговара из срца, већ увек из главе, из ума, из таштине, из сујете.

Небо моје,
Бунару звезда,
Кротитељу месеца
И жеља:
.
Размакни облаке,
Божанске завесе,
Молитвом нек их
Распара преља
.
Што у мом срцу
Разгони свице
Свевидећег ума
И ровари поља;
.
Па по њему
Сади и узгаја руже,
Испуни, ил’ кроти,
Нек је воља Твоја!

Фото: Часни крст; Википедија

Ако ли ћеш у духу сејати,

тада ће ти око Бога и видети 

.

Ако ли ћеш силу уздизати, 

тада јутра за те бити неће.

.

Два су свата зором дошли тихо.

Ходило се тамо амо…

Два су стуба насред рађевине.

Да ли сјаје сами посред себе? 

Да ли Сунце жив пламеном греје?

Јесу л’ дошли с’нама војевати, 

живу србску крвцу проливати?

Ил’ су ради чути тихе стихе,

који души јесу мелем свети.

.

Ако ли ћеш беседит’ лепоти,

а ти спреми духовних дуката,

да откупиш оно мало себе

што разнеше сви шакали рата.

.

Небу ли ћеш прићи празних руку,

те молити стиха пресветога?

Небу ли би срцем затвореним 

да сачуваш себе од страхота?

.

Ако ли ћеш победити зала

што их има више него људи,

ако треба теби небескога жара

што распали снагу посред груди, 

а ти срцу свом пробеседи:

„Што си срце сакрило одаје

у којима искру чуваш живу,

пред Духом се сакрити не може-

нити мисли нити сваку силу“.

.

Ако ли ћеш зору дочекати,

сјајну Зору живодајна Сунца,

а ти посред себе се пробуди. 

Слушај гласе искре светог срца.

.

Само онај који Искру воли

Може јасно свуда да постоји.

Извор –ЗвездаРод-ZvezdaRod

Најгора казна за душу која изда је та,

 што је неће примити ни небо ни земља.

Издај РОД и не брини

шта ће бити после твоје смрти!

Живећеш без облика и тела

у сопственом паклу који си за живота направио!

А ја ћу се смејати!- рече вила

окупљеним издајницима на самрти!

Она је чиста блудња
и моја неостварена жудња
Ноћ и Дан и моја Свест
носе у души немили хаос
лудило снажно
огромно као космос
чини да мислим на смак света
не знам да ли од пра претка
или од неког другог
далеког почетка.
.
Где ћу да нађем тој ватри спас?
.
Израста жеља мојих пријатеља
да сажаљењем убују моју част
Покушавам да смислим излаз
из ове тајне,
вера у живот
хоће да ме скрајне
на маргине смисла
ил’ дубине пакла
ал’ ме није рука
Луцифера такла.
Па се надам нади да ме ослободи
у смираје душе да ме чврсто води
Свему томе неко се противи
мора и са паклом
да се гордо живи
јер тамо је само
тој немоћи крај.
.
Ако је то стварност
где се душа рађа
нетаће распеће
и настаће хаос
вратиће се жртва
што се човек зове
да за свога века
притегне окове
и тако при свести
која јесте вечна
дочекано узме
отрова ил лека.

Фото: Фототека Србског Журнала

Крећем у духу у дивотну Тијанију
Унутарњу земљу мојих прапредака
Ратника харамбаша врача песника
Цветиша ткаља планинки бабица
Чобана плетиља играча каменбацача
.
У Тијанији сазваћу претке и потомке
Претке рођењем потомке васкрсењем
Сазваћу обасмерно по девет колена
Претке које сам ја прадавно родио
И потомке који мене родише вечног
* * *
Склопљен у лотосу држим садану
У шумарку гаја где ноћ ноћују срне
У полукругу седе – тик испред мене
Преци увуклих очију потомци ведри
Ветар Тијанадо фијуче гај прескаче
.
Задатак је – успокојење наших умова
Задатак је – исправљање наших путева
Задатак је – дубоко прочишћење визија
Да бисмо јасно учили све наше саборце
И дали себе Златном добу пристиглом

Фото: Слика и одраз; ВП

И нећу те молити у сутоне снене
да дођеш ми…
ни пута до мене ти нећу показати…
и капке ћу спустити да не видиш
Љубав што у Бескрај гледа…
и само ћу стајати ту,
на граници света и не света,
са немим питањем

Фото:Фототека Србског Журнала