Владан Пантелић: ИЗЛЕТИЗТИЈАНИЈЕ


Мудрованије из Тијаније

 

Јутрос сам просуо мисао и поглед на пољовиту рекуТијану

која благо вијуга ка свом уточишту – сестрици Белици, а потом

ће заједно да отклизе у Луч-ане, где ће их Мо-рава пригрлити.

Једним делом Тијана тече кроз пространство исцељујуће енергије,

пространство титрајућих златних, сребрних, љубичастих, плавих,

и зелених лоптица здравља, мира и спокоја,поред врба са тисућу

отворених радозналих очију, бреста-устрепталка, храста-учитеља.

У Тијанији има седам река небеских, седам река  земаљских и седам

река у подземљу. Оне су увек повезане сасуштом и тајинством

Вода. Када кренем из Тијаније ка другим васељенама, увек и у

ситно, испричам се са свеколиким живим околишом- белуцима,

стенама, земљом родницом – црницом и црвеницом, јасикама,

брезама, храстовима, хајдучицом, наном, рузмарином, каћуном,

 веверицама, ласицама, лисицама, медведима, шаркама, поскоцима,

крејама, орловима, гавранима, комшијама, облацима, потоцима,

изворима, ливадама. Када имам времена причам са свима појединачно,

а када журим, причам са њиховим живописним поглавицама,учим их,

благосиљам, и молим за помоћ и активно учешће у Божјем плану.

 

Када се приближавам Егодрагу плућа ми се скупљају. Скупљање

увек истискује лабилнији комадић праисконе радости. Постваљам

се у вертикалу и повезујем чвршће осетилице и силнице. Лагано и

мирно зашниравам невидљиви огртач свести и пажљиво посматрам

околину, а посматрам и путнике намернике у својој близини. Једни

дремуцкају, други читају паралаже и ступидице из новина, понеко

 дубоко спава. Обичан дан, рекло би се, мада не постоје обични дани.

Сваки дан је прилика за учење, и сваки дан је добар за давање. Будимо

будни и усмерени у овом времену великог буђења и откривења, и

идимо напред без застоја. У чврстом ходу ка циљу, а циљ је стабилни

и непрекидни развој свих живих бића, спасење од порока, и спас од

безсрцих, учимо и делујмо, и дишимо неизмерну срећу Једноте.

 

Ево ме на месту где се спајају две велике реке. Сада се зову Дунав и

Сава. Река С-ава доноси сладкост и амбозију Дунаву. У андрогином

споју они настављају пут кроз српске земље.Овде је енергија веома

моћна. Сваки становник би могао, када би знао, да се непрекидно

допуњује. Потребно је да сви иду на реке, посебно на Ушће, да се

повежу са Водом и да тихују. У тиховању на срчани центар, на душу,

откривају се највећа знања и неописиви унутарњи светови.

Широким јасновиђењем летим низ Дунав, увећан реком Савом,

гледим околину, прелиставам векове. Видим вредне и мудре Србе

из Винче, Лепенског вира, и других места широм данашње Србије.

Онда се подижем високо и крећем кроз пустахију духа, коју зову

Европа. Све су то српске земље, од истока до запада, од севера до

југа, од Азије до Португалије, Ирске, Енглеске, Немачке, свуда.

Закопајте само пола метра у дубину у граду Дрездену, или било где

широм Европе. Свуда су србски гробови, србски храмови, стубови

победе, писмености, културе. Ускоро ће Арсеније Четврти, зналац и

добротвор храбри, раздвојити лажу од истине, и објавити најмоћну

повесницу света, велику сагу о Перуновом роду који је свету донео

светлост и Слово. Народу који је мачем победио репоње, и поново

ће – мачем етериним, мачем истине, мачем љубави. А док се то

издешава, повесницу ће откривати сваки човек у својој души, у

своме гену и пробуђеном неурону, а то се сада силовито догађа.

 

Враћам се поново у језгро бога Срба, у средину геомагнетских

вратница. Овде се одиграва Армагедон нови. Он је наставак оног

недавног Армагедона који је кренуо из града Емоне. Напада се

 на свим фронтовима, свим средствима. Рас-памећивање раде и

спољњи и унутарњи непријатељи. Раде кроз све облике отвореног

заглупљивања – серије, песме, новости у новинама и телевизији,

монтажу свакојаких безмислица и нелогичница, отимању прошлица,

отимању богатстава, усмеравању пажње са важног ка неважном…

Најгори су унутарњи прерађени и наново обојени непријатељи.

Највише боли када брат брату вади очи. Али, видим, понестаје им

снага, пресахњују им мозгалице, и све је више рупа и глупица у

њиховим не-делима. Биће Рода се буди и нараста. Истина се шири о

свему – великим делима Рода, великим људима из прошлости, свему..

Језгро бога Срба, печат резонантног човека, лагано запљускује

моћни Тија-надо, хладно расуђујући и свезнајни електрични ветар.

И одувава безсмисле, лажице, ступидице ,глупице и идиотице.

АРМАГЕДОН= Град Емона (Љубљана)

 

У духу – на Великом ратном острву, узимам облик хиљадулисног

рас-цветалог лотоса. Постављам се у тачку између видног и невидног,

 где се прошлост, садашњост и будућност држе за руке, и круголетом

облећу светове. Посматрам догађаје који су се еонима одигравали,

видим како могу да се дешавају у будућности. Гледам земљу својих

предака, гледам многа, многа покољења рода свога, созерцавам.

Осећам велике промене у себи, у свима. Уздижем се и посматрам са

једног од водоказа. Видим да ми хитно треба да саградимо дугачку

 брзу пругу. За то нам је неопходна дубока ти-шина. Највећу галаму

подиже незнање. Потребно је да охладимо хемијске главе у безброју.

Свако од нас треба да постане зидар -стваралац, да поправља,

обновљено враћа, васкрсава, ствара нова сунца и целе сунчане системе,

да се смеје и игра непрекидно. Док идем у то стање, у то доба, гутам

емоције, навикавам се на вечност и безконачност. Још мало пупим

хладовину овог места, онда нестајем, а никад живљи!, у онострањењу и

озарењу. У моме уму кристалишу се кључне речи времена које надолази:

СЛОБОДА, ВЕЧНОСТ, ЗДРАВЉЕ, ОЗАРЕЊЕ, СРЕЋА

copy-of-14440776_10207227969838047_450262920314243188_n

 

 

 

Драган Симовић: Унутарњи пут самоостварења


624fd03a13a0

Кад сам имао шеснаест година, кренуо сам да учим карате код једног тренера у Панчеву чији учитељ бејаше  легенда србског и југословенског каратеа – Владимир Јорга.

Први час, који сам запамтио за сва времена, био је увод у тајне и суштину каратеа.

Ратника не чини ратником ни снага ни умеће ни вештина ни било каква борилачка техника, већ смирен и сабран дух.

Само онај ко у сваком трену влада собом, моћи ће увек и да се одбрани од сваког противника.

Суштина, тајна, сврха и циљ каратеа јесте да победимо свог највећег непријатеља, а тај наш највећи непријатељ почива дубоко у нама.

Карате није туча, није борба, није спорт – не, карате је много више од тога!

Карате је поглед на свет, животна филосоија и поетика живљења.

Карате је унутарњи пут самоостварења личности.

Ко не победи своје страхове, немире, љутњу, мржњу, лоше мисли и бес никада и неће постати каратиста.

Да бисмо дошли до тога, морамо да се посветимо раду на себи, на својему духу.

Али, то не може да се постигне за месец, за годину, за три године или за десет година.

Не, то је рад за цео наш овоземаљски живот!

Почињемо овог часа са радом, и радићемо до краја живота.

Ко не разуме, не схвата и не прихвата ово, томе је најпемтније да више и не долази у овај клуб да тренира карате.

Јер, ми овде не учимо да се бијемо, не учимо да пребијамо и убијамо друге; ми овде учимо да постанемо бољи него што јесмо, да постанемо, ако је могуће, најбољи људи у сваком погледу.

Да будемо племенити, отмени, узвишени, а храбри и неустрашиви, изнад свега!

Упијао сам сваку изговорену реч, претворивши се посве у унутарње чуло.

Те јесењи вечери, 1965. године, док сам се, после предавања, враћао дома, пролазећи кроз Народну башту, ја нисам више био онај смушени дечак од пре само два часа!

Не, био сам пробуђено биће.

Био сам онај што је доживео просветљење.

Верица Стојиљковић: Знак


Звезда је једна

Са неба пала

Врх највишље планине обасјала

Орла гнездо топлином угрејала

 

 

Рашири крила орлићу белосав

Јутром те чека васцели свет овај

Крила ћеш ширити свет ћеш штитити

Оком ћеш жарити –  тамно спалити

Љубав срца у лету даривати

Животе Животом ћеш осветлити

 

Звезда је једна

Са неба пала

Звездани је живот теби дала!

Драган Симовић: Поћи ћу да нађем земљу светих предака


12072014687

Далеко тамо иза плаветног горја;

иза пурпурног обзорја тишине;

иза свих мена, варки и опсена –

поћи ћу да нађем

Земљу Светих Предака!

Далеко тамо иза свих даљина;

иза утихлих врхова под снегом;

тамо где нема туге, ни сете,

ни боли душе што будна снева –

поћи ћу да нађем

Земљу Светих Предака!

Далеко тамо, и све даље,

у даљинама сутона модрих шума,

где трепере јасике и певуше иве;

где је румен венац Звезде Вечерњаче –

поћи ћу да нађем

Земљу Светих Предака!

Поћи ћу да умрем

На Земљи Светих Предака!

Драган Симовић: Србски усуд


%d0%ba%d0%be%d1%81%d0%be%d0%b2%d0%ba%d0%b0-5183000026255_8051549724101978809_n

Сујетни смо, ташти и горди, тражимо и измишљамо разлоге за љутњу на брата својега или сестру своју, док за то време наши душмани стежу девет челичних обруча око нас, сјављујући нас у торове из којих ће ускоро, попут стада оваца, на кланице да нас одводе.

Не праштамо ни најмање увреде браћи и сестрама, а душманима опростисмо најгрозније злочине и погроме.

Ругамо се и подсмехујемо браћи и сестрама, а бивамо снисходљиви, понизни и послушни вековним душманима својим што нас до скота презиру.

Браћа се са браћом закрвила, сестре се са сестрама завадиле; нико ни са ким нит збори нит ромори; свако је са неког измишљеног и умишљеног разлога љут на некога из племена и рода својега.

Тако ми бивамо све слабији и јаднији, а наши душмани све јачи, силнији и моћнији.

Сами смо себи постали најљући непријатељи и душмани, сами себе убацујемо у јаме наших непријатеља и душмана.

Поред нас оваквих какви смо, нама, уистини, никакви други душмани и не требају!

1411409272_blagoslovenie-ratnika_shishkin_andrey_1385531897

Драган Симовић: Док ледени ветри дувају низ поље…


covjek_zvijezde

Док ледени ветри дувају низ поље,

и студен прожима кости и крвоток,

нада мном жуборе, гле! звездана јата,

жубором сетним у бескрајном кругу.

Драган Симовић: Плес са животом


letnji-dan-_1345274251_670x0

Живети,

значи плесати са животом,

са сазвежђима и звезданим јатима,

са планетама и сунцима,

са световима и васељенама.

Ако не умеш да плешеш са животом,

онда и не живиш живот.

Ти си тек плави звездани зрак

који без предаха плеше

и, плешући путује

кроз звезде и светове,

кроз овостране

и оностране васељене.

Мирослав Симовић: Ловац на снове


vetar

Сам међу звездама

ловим снове своје,

на крилима звездане прашине

летим међу световима.

Да откријем велику тајну малих снова,

да ми се пут  душе моје укаже,

да ме уведе, да ме спроведе,

ка бићу унутарњем,

да мир свој у срцу нађем.

Живот љубав да буде

да се дели и на друге људе,

биће свако да волим,

јако да волим лако.

Сам међу звездама,

на крилима звездане прашине,

остадох ловац на снове.

20160422_160258-1

Алекса Шантић: Моја отаџбина


 

Не плачем само с болом свога срца

Рад` земље ове убоге и голе;

Мене све ране мога рода боле,

И моја душа с њим пати и грца.

У мени цвиле душе милиона –

Мој сваки уздах, свака суза бона,

Њиховим болом вапије и иште.

И свуда гдје је српска душа која,

Тамо је мени отаџбина моја,

Мој дом и моје рођено огњиште.

Владан Пантелић: ПОСВЕЋЕЊЕ ВИТЕЗА МИТРИЛА


 

Посвећење у Витезе Праисконог Реда је веома тешко. И тежак је, претежак, пут до витешког посвећења. Тисуће обичних витеза, сјајних руковаоца духовним мачем и самострелом, другим оружјима, оруђима и вештинама, није посвећено. Нико их није позвао. Не зна се тачно ко позива, ко прави изборе, по којим правилима, нити се зна где се врши посвећење, нити се зна косу седморица оностраних који су посветили Мансанмана Оставреног, који је, можда, Велики Витез Праисконог Реда пред којим се сада полаже испит. То, наравно, није знао ни витез Лавоним када су му се почели отварати титрајући знаци којису га привукли, и које је почео да прати као да га магнетом вуку. Инстинктивно је променио стање свести и укључио све своје осетилице. Опрез је највећи савезник великих витеза. То је посебно чуло које се изграђује на највишем нивоу бића, циљним тиховањем и очвршћењем, кроз дугогодишње соколске школе за одабране, а кали кроз тешке борбе на живот и смрт.

 

 

Када је, борећи се крајњом снагом за дах и живот, изронио из дубоког језера, указала му се стрма обала. Пронашао је погодно место и изашао из воде. Између стена угледао је плави цвет, налик на љиљан, са три жута тучка. То му је личило на добар знак. Можда би могао да одахне и сакупи снагу. Ко зна колико је био у полусну, јер витез не сме да спава, када му се учинилода га цвет, својим њихањем горе-доле, призива на покрет. Изнад овог цвета, високо на стенама угледао је други плави цвет, који се, такође, њихао, мада се ни поветарац није назирао. Лавоним је кренуо путем знакова. Полусан му је повратио снагу и расположење. Нећемо описивати муке приликом пењања, јер муке прошлица за витеза престају на следећем кораку. Прошао је поред другог цвета и застао на стенама да збије снагу за пењање ка трећем цвету, на високој хридини, који му је весело махао. У изнемоглу свест му се увукуше тешке слике из језерске борбе са духовима крви. Сав се стресао гледајући нанова слике својих искушења које га, за мало, нису потопиле. Ове слике га допунише водом снаге и он се поче опрезно и зналачки пети ка хридини. Лавониму је било савршено јасно да је ово његов успон живота или смрти. Одавде се могло само према трећем цвету или наглавачке према првом.

 

 

На хридини је остао лежећи. Није било ни трунке резерве која би га усправила. Испразнио је последњи атом снаге. Није могао да подигне руке да обрише зној и крв који су му се сливали у очи. Умор и неизвест пута обрисали су му мисли. Само непомич-опрез му може вратити снагу. Постао је налик стени на којој је лежао.

 

 

Усправио се када га је испунила небеска светлост.  Инстиктивно је запевао силницу од праискони: – Ах та буре мани того… Испред њега се отворила царска трпеза пуна укусне и разноврсне хране. Подтелепатски глас му је понудио да изабере храну по жељи срца.                              – Хоћу Златни орах, рекао је Лавоним.

 

 

Трпеза је затреперила, храна се ускомешала. На површини трпезе појавили су се прекрасни колачи и божанско воће. Лавоним је завукао руку испод заносне понуде, пронашао Златни орах и појео га не оклевајући. У истом трену нашао се у Златном граду испуњеном златним пирамидама, разних величина и облика. Осетио је око себе много наоружаних и невидљивих ратника. Брзином муње одбијао је ударце и заузимао нове положаје чувајући леђа. Био је сконцентрисан са укљученим осетилицама и успешно одолевао свим нападима. У једном трену док је стајао испод високе зарубљене пирамиде, осетио је да је опкољен. Надчовечанском снагом скочио је на врх пирамиде спреман за нове нападе невидљиваца. Смирио га је Глас који види и који зна. Угледао је Великог Витеза испред себе који му је нечујно наредио да седне на златни трон испред себе. Урадио је то крајње опрезно не испуштајући свој мач.

 

 

Остави своје оружје, овде ти више неће требати. Сада ћеш в и д е т и сврху сваке борбе и не-борбе и в и д е т и  ко си. Затвори очи, исправи леђа, и подигни се у духу изнад свих својих мана и врлина. Остави мисли и идеје, осети празнину, и мирно, мирно, прати визију. Не узноси си и не падај.Постави се на своје најдубље себе на седам нивоа и прошири се кроз тробојни бескрај. Још се прошири…

Добићеш астрално име Мythryl. И добићеш нову и непробојну витешку одору од Белог Јелена Једнопотезца. У њој ћеш бити покретан, без тежине и непобедив.

Мythryl је клекао у великом поштовању. Није га захватила гордост.Одавање поштовања је знак дубоког разумевања и сасма особито посвећење…

-Сада иди Митхриле. За неколико месеци, на свом новом задатку, осетићеш олакшање и велику промену. Тада удахни у сваку ћелију свога бића своје право, духовно име – Митрил. Усправи се и остани усправан и свестан у свим искушењима! Шири знање, шири радост, проповедај о лечењу са свешћу.

И буди благословен!

 

cropped-safran6