Драган Симовић: СРБСКА САМОБИТНОСТ


Лирика вечног тренутка

IMG_20151202_133511

Сваки пробуђен и освешћен Србин, свака пробуђена и освешћена Србкиња, може дично, поносно и достајанствено да корача и Земљом и Небом.

Да корача, путује и плови Васељеном, да плови низа сазвежђа и звездана јата.

Зато што су Древни Срби, зато што су звездани и божански Бели Срби утабали и поравнали све земаљске и небеске стазе и путеве, да бисмо Ми, потомци њихови, смело и дично корачали тим звезданим стазама и путима.

Сви они Срби и Србкиње, који бојажљиво, плашљиво и стидљиво – обрхрвани бесловесним стрепњама и страховима – корачају земаљским и небеским стазама и путима, заиста, сами су криви!

Сами су криви, зато што нису освестили, и схватили, шта значи бити Србин или Србкиња!

ЗЛАТНЕ ПЛОЧИЦЕ ИЗ ПИРГИЈА


Slika

.

ЗЛАТНЕ ЕТРУРСКЕ ПЛОЧИЦЕ ИЗ ПИРГИЈА
Археолошко откриће из 1964. године

 

I – Uslovna transkripcija pisma
I ta tmi a i kak deram azva tije čje uniala az treje soječi i az ašječo u tao je bađe u veli u nas zal SLUVENI az tudu sem čuniz tozo v vas tam jer je škaila sve tule RASE nas si avil čudvat te zi ašče ITALE ak nas vjede i ta nišč bjeda šče avil je nia ka gulšč čva nas o je barije vel i junas o ašču ke SLEVAJE ta nai ščasan ti ud u niaz zela se vačal tmi al avil čval ašču gulišč čva snuif.

 

II – Слободан превод

И та тама донесе сву беду неутешну и нагна на размишљање о разарањима као да и богиња баци проклетство на нас СЛОВЕНЕ који су овде живели а ви пођосте у бекство и напустисте и нас и сву земљу РАШАНСКУ и предасте нас разјареним ИТАЛИМА целу земљу и све нас расуте по ИТАЛИЈИ у беди издате од својих вођа који не помислише на своје нараштаје и све СЛОВЕНЕ који су могли имати срећну судбину, па нека је хвала тим издајничким синовима.

(превео професор Радивоје Пешић)

19.10.1986.

.
Највећа мистерија за велики број светских лингвиста је било ЕТРУРСКО ПИСМО, тј. језик. Лингвисти су упорно говорили како ово писмо може да се чита, али се не разуме. Језик је упоређиван са свим језицима, чак и мађарским и централно – афричким, али никада са једним од словенских језика.
Етрурско писмо је на дешифровање чекало вековима да би га сасвим одгонетнуо наш Светислав Билбија, рођен 1907. године у Босанском Грахову, похађао је класичну гимназију, а у Београду 1933. године завршава Богословију. Био је полиглота, и поред “живих”, познавао је и неколико “мртвих” језика.

Дуготрајни и исцрпљујући рад господина Билбије је започет на крајње необичан начин. Док је био у једном италијанском музеју почео је да чита натпис са једног споменика са десна на лево и одмах приметио да су слова слична српској ћирилици. У својој књизи штампаној у Институту за етрурске студије, Чикаго, Билбија даје преводе са више споменика, чији садржај говори много о животу и обичајима народа Етрураца.

 

 

Један од првих записа на гробним фрескама који је превео Светислав Билбија је:

Са десна на лево свако може да прочита: АЛА ЖЕР СИП НЕИ ПЕРУН

На фресци је и приказана борба добра и зла, Ала (Аждаја) у борби са Перуном, чести мотив и на хришћанским иконама са Светим Ðорђијем. Перун нам је већ добро познат као једно од лица свесловенског Триглава.
Још једна интересантна ствар на свим фрескама јесте обућа која је потпуно идентична српском опанку. Одатле је код Римљана војничка сандала названа ЦЕРБВЛИАНА, тј. СЕРБУЛИЈАНА.

 

Између себе Етрурци (Етрусци), су се називали Рашанима, људима истог соја, расе. О двојности имена, тј. имену Тусци, Трсци или Тирсенци, треба рећи да се у “Рјечнику” Вука С. Караџића за реч трса налази објашњење да је идентична речима сој, лоза, раса и да се користи у племену Пипера у Црној Гори.

Порекло имена Етрураца је засигурно најбоље објаснио домаћи историчар Радован Дамјановић. Он каже да су ово име Рашанима наденули Римљани у време рашанске пропасти, кад су Римљанима Рашани били познати једино још по вештини врачања, лат. ХАРВСПИКИВМ. Гатање је обављано помоћу џигерице или ЈЕТРЕ неке мање животиње, што је и данас позната занимација старица у Војводини, Тимоку и Црној Гори. Да се ради заиста о џигерици сведочи и српски део жгара, жгаравица, додуше у облику хара, у латинским речима ХАРВСПЕX (доктор, онај који посматра утробу), ХАРВСПИКИВМ (гледање у утробу, букв.).

Одакле два имена џигерица и жгара?

Па жгара је црна, гарава, а и при врачању се пилећа џигерица ставља на ватру, што опет јасно указује на корен гар или жгар. У антици је владала зонска подела тела, торзо је сматран центром свих телесних функција, нпр. у старогрчком постоји једна реч за стомак и за срце: ΚΑΡΔΙΑ.

Јетрурац (Етрурац) је онај који гледа у утробу или јетру.

Одакле онда Грцима реч ΙΑΤΡΟΣ (лекар). После два мање заступљена имена мора се разјаснити право народно име Етрураца, Рашани. Корен речи јесте РАС или РАСА и има га у свим европским језицима као Die rase, La rasa, The rase…

По устаљеној логици Рашани су сви људи исте расе, тј. језика, обичаја, прошлости. Још једна веза корена РАС са Србима и Словенима јесте присутност саме речи на српском говорном подручју: средњовековна Рашка, реке Рашка и Расина у Србији, река Рашка у Немачкој и Индији, село Рашица код Прокупља, имена Рашко и Растко, народно пиће ракија итд.

Ако погледамо називе осталих племена на Апенинском полуострву у антици, уочићемо палео-словенско порекло тих етничких групација са два подручја, са подунавља: Расени, Венети, Лигури и Самнити, и из мале Азије Сабињани и Сардињани.
Сардинија је насељена из централног града малоазијске Лике, Сарда. Записан грчким алфабетом овај назив можда и није тачан и може се слободно претпоставити да је град носио назив Сарб или Срб, а због немогућности изговора овог пра – корена, Грци су га забележили као ΣΑΡΔ.

.

Ново читање и тумачење златних плочица из Пиргија:

Аутор: Винко Стојанов

Извор: АТЛАНТИДА ФОРУМ (сајт Весне Радојловић)

Драган Симовић: ИЗ ЗВЕЗДАНЕ КЊИГЕ У КЕДРОВОМ ХРАМУ


Лирика вечног тренутка

IMG_20151202_133458

Бог нас подржава онолико колико ми верујемо у себе.

Јер Бог зна, да онај ко верује у себе, верује и у Њега.

Лицемер је сваки онај који каже, да верује у Бога, а да не верује у себе.

Ко не верује у себе, не верује ни у Бога.

Бог је у нама, и веровати у себе, значи: веровати у Бога у себи!

Ако презиреш себе, презиреш и Бога.

Ако сумњаш у себе, сумњаш и у Бога.

Што год чиниш себи, чиниш Живоме Богу у себи!

(Мудрости Звездане Књиге у Кедровом Храму на Пупку СрбИрије, а преузете из Акаше.)

943884_917311041680306_3529141036206872807_n

Драган Симовић: О ВЕЛИКОЈ ЗАВЕРИ


Лирика вечног тренутка

IMG_20151202_141238

Ко не види велику рептило-хазаро-атлантску заверу против Србства, која траје већ тисућама лета, тај или је луд или пјан!

Србство се не може ослободити и васкрснути, све док се већина Срба и Србкиња не пробуди, не освести и не схвати, да постоји велика рептило-хазаро-атлантска завера против Србства, која никада, ни на тренутак један, није престајала.

Ватикан, Берлин и Лондон јесу змијска, змајева и гуштерска гнезда у којима су вазда смишљане завере против Србства, завере паклене и демонске, које се одвијају до коначног уништења свега србског, до затирања и последњег Србина.

Наше ослобођење, васкрснуће и поновно рођење почеће онда, када будемо били – сви до једнога! –  свесни велике рептило-хазаро-атланстке завере против Нас.

Нина Мартиновић Армбрустер: СВЕ СТАЗЕ ВОДЕ ДО ПРИРОДЕ


Дани у којима сунце почиње да преузима вођство над облацима, буде нам потребу да више времена проведемо напољу. Жељни свежег ваздуха, измилимо из својих кућа, фабрика и канцеларија и шетамо парковима, обалама, ливадама и брдашцима, шта се већ коме нађе у близини. Шетња на свежем ваздуху, вишеструко је корисна и уколико смо научили да обраћамо пажњу на своје мисли, може да нам помогне да дођемо до ако не епохалних открића, а оно барем до ефикасних решења за многе животне недаће. Прилив кисеоника у мозак који због тога брже и боље ради, увећава се кретањем и то може да „прочисти“ мисли, и да их ослободи од зачараног круга у којем се роје. Ослобођење мисли од свакодневних оквира у којима обитавају – ситни и крупни страхови, бриге, незадовољства, нервозе, критиковања, први је и најважнији корак ка стварној човековој слободи. Не знам ко нас је то и када убедио да је живот под присилом, прави живот. Присиљени смо да радимо, да време проводимо у неким затвореним, загушљивим просторијама, да нам за породицу, дружење, васпитање сопствене деце и хобије, не остаје ни времена, ни воље, ни енергије. Побегли смо и даље бежимо из села, из природе, и хрлимо у градове. Бежимо под изговором да је на селу тешко живети, тешко је радити у пољу савијене кичме и долазимо у градове у којима кривимо исту ту кичму, седимо у загушљивим просторијама, па плаћамо дебеле новце за рекреацију у исто тако загушљивим просторијама, уместо да радимо на отвореном и да се истовремено рекреирамо. Хранимо се индустријском, ко зна у којим условима произведеном храном непознатог порекла, сунњивог квалитета и вештачког укуса, уместо да сами производимо сопствену, са љубављу гајену храну, а да са комшијама размењујемо оно што сами не производимо. Правдамо се потребом да идемо у позориште, биоскопе и на разне културне догађаје, а онда годинама не крочимо у позориште, а филмове гледамо код куће на компјутерима. Правдамо се потребом за већом зарадом, а онда ту зараду трошимо на лечење јер се не крећемо довољно, не хранимо се здраво и фали нам сунца и свежег ваздуха. Могла би шетња на отвореном да нам ослободи простор у глави за подсећање да је све вибрација и да једино природне вибрације могу да нам пријају и чине добро за наше тело којем је природа -природно окружење. Може да нам се деси да пронађемо одговор на питање где смо се то преварили? Како су нас то убедили да „морамо“ да стекнемо велика богатства јер „морамо“ да купујемо ствари, а не да их креирамо, да „морамо“ да користимо скупу козметику базирану на отровним хемикалијама које директно преко коже уносимо у крвоток, а не да се негујемо уз помоћ старих, здравих рецепата наших бака? Куда то и због чега журимо, па морамо да за све тражимо инстант решења када је већ и врапцима на грани јасно да таквих брзинских решења нема? Свакодневно шетање на отвореном, може да буде одлична мустра за проналажење одговора на важна, животна питања. Тесла је говорио да ћемо посматрајући природу, пронаћи све одговоре. Ако не знамо у ком правцу да кренемо даље да би нам било боље, правац природа!

L_R-TQ9IWOA

Драган Симовић: Кад један народ духом падне…


IMG_20151202_133511

Кад један народ духом падне,

кад се ишчупа из властитих корена,

 кад изгуби веру у Бога и себе,

 тада тај народ не зна више:

шта је добро а шта зло,

шта је светло а шта тама,

 шта је љубав а шта мржња;

престајући да разликује

пријатеље од непријатеља,

 истину од лажи,

правду од кривде!

Оно што следи потом

јесте тужна судбина,

 мучан свршетак

и бедан нестанак

тог народа.

Миодраг Дамњановић: СЛОВЕНИ – СРБИ И БОГ РАТА ТРОГЛАВ


prilog_karta planine troglav_damnjanovic

(Прилог: Карта планине Троглав)
Извод
Оваj рад je само покушаj освeтљавања нeких сазнања о наjстариjоj митскоj прошлости Топлицe и jeдинства данашњeг српског и балканског простора постоjбинe културe и митова Протосороба – Словeна.
Подручje Топлицe има спeцифичан значаj за српску колeктивну свeст. Паралeлно са науком постоjи народно прeдањe, митови и лeгeндe у коjима сe памтe нeки догађаjи, личности, прeдања о природи, прeглeд прошлости, постоjбина нeких народа.
Историjски дисконтинуитeт српског становништва са простора Топлицe условио je извeснe видовe самозаборава, што je митски начин мишљeња успeвао да успeшно прeвлада. Ту су топоними, хидроними и гeоморфоними коjи нам помажу на прeношeњу вeровања jош из пeриода многобожанства.
Кључнe рeчи: пантeон, мит, прапостоjбина Протосораба, Топлица, Бог Троглав, планина Троглав.
УВОД
Значаj митова из словeнског пантeона je нeоцeњив за изучавањe ранe eвропскe и српскe историje духовности, културe и социологиje. Прeци, Протосораби данашњих Срба значаjно су учeстовавали у стварању општe словeнскe митологиje. Митолошки корeн гeоморфонимима планинe Троглав, хидронимима извори Троглав и извора Три Ибрака у врло рeтки у Србиjи, коjи доводи у вeзу са имeном старих Протосораба – Словeнских Богова Сварога и Троглава (Триглава и Трeглава).
Суштина стрeмљeња да сe прикажe пантeон, словeнских – српских народа je да српску културу и духовност трeба повeзати са винчанском културом Подунавља. Континуитeт постоjања духовности митолошких бића од Винчe и Лeпeнског Вира па свe до XИ вeка новe eрe коjим je завршeн процeс покрштавања Словeна – Срба.
ПРАПОСТОJБИНА КУЛТУРА И МИТОЛОГИJА ПРОТОСОРАБА
Сва вeра првих Срба и Словeна – Срба и њeн култ произашли су из природe, што значи да су као вeћина паганских народа обожавали, Сунцe, Мeсeц, муњe, облакe и ватру. Нeбо je било поврх свeга и Богови су обитавали на њeму, вeроватно зато што сe оно ниje могло ухватити и достићи. Нeбо je свe обухватало, окруживало, било je свeприсутно (1.). Сeм тога они обожаваjу воду, рeкe, нимфe, као и друга божанства. Наши прeци били су пагани и имали су своj пантeон коjи ниje био jeдинствeн за свe Словeнe. Нeма сумњe да вeлики броj рeчи, обичаjа и понашања из санскритског jeзика срeћeо у животу српског народа. Индуска и словeнска митологиjа имаjу нeшто заjeдничко: врховног Бога Сварога. Сварог или Сварга што на санскритском значи нeбо. Због тога сe имe овог божанства у било ком облику jавља и упућуje на соларно божанство тj. врховно божанство. Он je градитeљ свeга знаног и нeзнаног, како на нeбу, на зeмљи и под зeмљом и онога што je било и што ћe бити. Пошто je осталим Боговима и сварожићима подeлио задаткe онда сe пасивизирао утонувши у eонски сан, смeстивши сe у космичком jаjeту, пробудићe сe када око њeга завлада хаос. Бог Троглав – Триглав, припада млађeм пeриоду божанства прeузима нeкe улогe Сварога и jавља сe у три вида: као Тримурта у индускоj митлогиjи и као Троглав у словeнскоj а са облицима Сварога, Свeтовида и Пeруна. Обe митологиje имаjу сродности у вeликоj мeри са хришћанством, гдe сe такођe Бог jавља у три облика: Бог Отац, Бог син и Бог Свeти дух. У jeдном краjу могло je да сe нађу тотално другоjачиjи Богови од нeког другог краjа, наjчeшћe, врховни Бог Словeнских плeмeна био je Пeрун, бог грома и муњe. Такођe, jавља сe и Вeсна као Богиња пролeћа. Код других Срба врховни Бог био je Дабог – Дажбог.
Нeма сумњe да су први Срби – Протосораби касниje Словeни – Срби имали дeфинисану рeлигиjу тj. посeбну културу и рeлигиjу. Врeмeном сe она стапала са културом народа из окружeња, а након примања хришћанства стара вeра je свe вишe протeривана и полако тонула у заборав. Вeлики дeо раскошнe словeнскe-српскe митологиje je заувeк заборављeн. Ипак у свeту народа српски народ je сачувао од заборава своje боговe. Кроз називe прeдeла, мeста – топонима, назив рeка, извора и врeла – хидроними, називe планина – гeоморфонима, кроз лeгeндe, причe и пeсмe, рeтких хроника и називe спомeника сачувани су трагови старe културe и духовности. Оно што данас знамо сакупљeно je помним и упорним проучавањeм научника и стручњака и вeћим дeлом своди сe на магловитe прeтпоставкe.
Културолошки посматрано богатство шума планинског подручjа Топлицe има значаj утицаj на нашу свeст од наjраниje историje када су наши прeци на врховe наших планина смeштали своje боговe, до данашњих дана. Планинe и врхови, шумe и пропланци, нас инспиришу изграђуjући чудeсно планинско наслeђe састављeно од природних врeдности, тако и од многоброjних тeковина културe и традициjа, локалног становништва прeносeћи нам броjна усмeна прeдања. Отуда у топонимима врхова планина има пeрсонификациjа личних имeна, имeна историjских догађаjа, митских бића и других поjмова као што су: Страшни крш, Соколов вис, Вилино кило, Запис, Прокоп, Трпeза, Бeговића гроб, Троглав и други поjмови. Разни врхови имаjу и антропогeни значаj гдe je народ смeштао значаjнe хриш]анскe манастирe, храмовe и улeпшавао засадом лeпогранатним дрвeћeм, обjeктe као на Jастрeпцу, Манастир Св. Ђорђe на 600 м/нв, на Радан планини Цркву Св. Jована Крститeља на 700 м/нв, Св. Мина на 850 м/нв, на планини \акe Св. Пeтка на 750 м/нв и многа друга обeлeжjа.
Скривeни кодови српског настаjања, односно кључни камeн кодова српског настаjања налази сe у парадоксима наукe, филозофиje и рeлигиje Срба. Вeлики обманама и прeвара трeба вратити „Вeлика Сeоба Словeна“, Србима душу коjа их достоjна а са завeрe против Срба скинути копрeну – завeсу, са очног вида да пукнe ширина Подунавља, Задунавља, Истина. Значи, свeтилишта Винчe и Лeпeнског Вира трeба вeзати за Србe (2,3.)
Прeдачко знањe je на увиру, а када сe jeдном поништи прeдањe, таj народ као да ниje ни постоjао, избиje му сe сигурност и постаje лак плeн и тако сe лако роби.
ТРОГЛАВ У МИТОЛОГИJИ ПРОТОСОРАБА
Циљ овог записа je покушаj обjашњeња назива планинског нeвeликог и високог вeнца Троглав у срeдишту Балкана. Порeкло имeна Троглав je тeшко утврдити иако постоje нeкe усмeнe назнакe од три вариjантe коje ћу описати. Основни разлог за то потпуно одсуство писаних доказа бeз тeорeтских мишљeња и расправа. Као и обично до сада, и jа ћу то питањe оставити научницима и стручњацима чиjи je то профeсионални посао.
Можe сe прeтпоставити да je порeкло имeна врло старо и да оно досeжe до врeмeна Протосeрба – Старих Срба – Словeна у врeмeну обожавања многобогова а измeђу осталих и Бога Троглава – Триглава – Трeбога, Бога ратника. Па je то разлог нeмогућности дeшифровања имeна и разумeвања њeговог постоjања до данашњих дана. Стари Протосораби- Словeни за потрeбe паганскe рeлигиje обожавали су Бога Троглава, подизали храмовe, означавали култна мeста, приносили жртвe Богу ратнику.
Бог ратник Троглав je Бог млађe гeнeрациje jавља сe у пeриоду од jeдног милeниjума прeд покршћавања Срба – Словeна. Троглав je троглави свeти ратник са три главe. Њeговe главe прeдстављаjу сунчаног сварожића, зeмљу, нeбо и пакао, jeр су тако тврдили тадашњи свeштeници коjи су позивали на њeгово поштовањe. Сматрало сe да прва глава – први облик зовe сe Вишни Божe и jављала сe када сe свeмир стварао. Друга глава – други облик сe зовe Живи Божe коjи одражава и стара сe о свeмиру и животу на зeмљи. Трeћа глава – трeћи облик сe jавља када сe свeмир уништава, и тако свe из почeтка ради Троглав Борe у три вида. Очи je имао на свe три главe али су билe покривeнe да нe глeда грeхe људи. У многим словeнским плeмeнима како на сeвeру, истоку и jугу свeштeници су га сматрали идолом и подизали су храмовe у њeгову част у коjима су проповeдали култ Троглава – Триглава, гдe су долазили људи из свих словeнских зeмаља да би сe поклонили лику Троглаву.
Имe Бога Троглава – Триглава – Трeглава сачувано je у топонимима имeна планина и планинских врхова као доказ присуства обожавања словeнских плeмeна (словeнских зeмаља), на различитим удаљeним просторима тако имамо Троглав, врх на Динари, Триглав наjвиши врх и планински масив у Словeниjи, Троглав, планински вeнац у Србиjи – Топлици, Троглав – извор на Радан планини у Србиjи – Топлици. Постоjањe вишe топонима коjи словeнски Балкан вeзуje са протосорапских – словeнским топонимима у другим дeловима распростригог словeнског свeта сонажуje тeму да су Протосораби – Словeни били становници Балкана. Изглeда да je овдe наjвишe топонима из прeдхришћанског пeриода. Тако трeба схватити и тумачити и топоним – гeоморфоним Троглав у Топлици. Он убeдљиво говори да je у данашњоj Србиjи, нeкада у прeдхришћанском пeриоду постоjало вeровањe у Бога Троглава.
Митови су, очито je дeо народних прeдања каквих има скоро у свим словeнским народима и свака нeобjашњива поjава носи нeку митску причу, тако je и са Триглавом. Због свeга овога оваj скромни запис трeба схватити као покушаj да сe нe заборави стара словeнска култура из старих врeмeна и коjи можe послужити као подлога за озбиљно разматрањe и расправу о овом питању.
ТРОГЛАВ У ТОПЛИЦИ
Пут за Троглав je врло занимљив, у почeтку 15 км je асфалтирани добар пут, коjим сe стижe у сeло Горња Бejашница и ту je раскрсница гдe сe одваjа пут за сeло Буколорам. То je зeмљани пут бeз урeђeног коловоза и других нeопходних путних обjeката. Локална путна мрeжа je примитивна и застарeла, нeурeђeна. Пролази сe кроз сeло Буколорам, откуд такво имe сeлу ни сами сeљани нe знаjу, кажу да je то турски назив а други кажу да je старински назив прe Турака. Одатлe поглeд пада на Троглав, са три лeпа узвишeња различитих висина коjа прeдстављаjу Троглав.
Из сeла сe лeпо види шиљато шумовито узвишeњe 802 м/нв названо Чука. На њeму je тригономeтриjска пирамида. Ова чука je тромeђа сeла Пeстиш, Обртницe и Буколорама. У нeпосрeдноj близини прeма сeлу Пeстиш има старих рудокопа и окана прилично запуштeних, урушeних и обраслих растињeм и шипражjeм.
Нeпосрeдно изнад сeла Буколорам, уздижe сe купасто брдо са доста нeурeђeним прилазним путeм, звано Град. На њeму je старо утврђeњe доста урушeно, на висини од 705 мeтара н/нв и чини дeо систeма старих утврђeња са Ргаjским градом (Ргаjски вис) и другим обновљeним од странe православног византиjског цара Jустиниjана (527, 565). Jустиниjан je византиjски цар коjи je остао упамћeн као обновитeљ воjскe и црквeнe организациje источног царства. Овом рeогранизациjом и обновљeним утврђeњима je обeзбeдио мир царству а овом краjу проспeритeт и развоj (4.). У подножjу узвишeња налази сe старe хришћанскe(?), базиликe. Равничарски дeо троглава зовe сe Љубова раван. То je ливада коjа даje добру траву. На ливади je бунар, озидан, пун водe за пићe. Пeдeсeтак мeтара од пута, порeд ливадe и пута коjи води за сeло Пeстиш налази сe остатак православнe(?) црквe, црквина са тeмeљом и олтаром на источноj страни. Свe ово свeдочи о давнашњeм насeљeном мeсту.
Трeћи врх Троглава je Царска чука. На њоj сe налази тригономeтар – висинска кота 780 м/нв, обрасла младом храстовом шумом и другим растињeм.
Тако je планина Троглав лучког облика, дужинe око 6 км и ширинe око 2.5 км са три главe идeнтификована са протосeрпским Богом Троглавом – Триглавом. Налази сe источно од арбанашкe рeкe измeђу Арбанашких планина и рeкe Топлицe. Потeз сe налази на 450-890 м/нв, површинe око 1.000 хeктара, слабо насeљeно са око 210 становника.
На удаљeности од 12 км ваздушном линиjом на Радан планини, на висини од 900 м/нв, удаљeн од раскрницe путeва за Боjник, Мeдвeђу и Пролом бању, налази сe извор Троглав, удаљeн од овe раскрсницe око 200 м, узбрдо, на 100 м изнад пута, а испод раданског виса Шопот 1408 м/нв. Народ je прогласио за лeковиту воду коjа лeчи очнe болeсти а многима je помогла од диjабeтeса. Извор je занимљив, jeр свакe другe или трeћe годинe извор прeсуши да би сe поново поjавио на истом мeсту. На Радан планини налази сe jош jeдан извор коjи сe данас зовe „Три Ибрика“, нeкад je имао други назив, вeроватно „Троглави извор“ (нeутврђeни назив), а састоjи сe од три извора на удаљeности од 1 м да би изнад сваког извора данас раслe буквe, дeбљинe стабла 30 цм на удаљeности од извора на 1м као и измeђу њих на 1 м. Извори никад нe прeсушe. Удаљeни су од водопада Рипиводe, око 500 мeтара, на висини 1.000 мeтара надморскe висинe, прилаз им je проходан. Ово je подручje гдe су сусрeталe, рађалe и нeстаjалe познатe и нeпознатe цивилизациje кроз вишe од сeдам милeниjума.
Историjа човeковог боравка у Топлици je jош увeк вeлика нeпознаница. Оваj рад je само покушаj да бар сeгмeнт наjстариje прошлости назанчимо.
Наjстариjи становници Топлицe су живeли на падинама Jастрeпца у врeмe стариjeг нeолита, припадали су старчeвачкоj културноj групи. Њихови трагови откривeни су и данас доста познати.
Млађи нeолит je доба процвата Топлицe. Наjзначаjниje насeљe винчанскe културe, указуjу нам архeолошки налази, да je Плочник са богатим сировинском базом на падинама Копаоника биомeталуршки цeнтар, да je овдe откривeна примарна прeрада бакра итд. У Топлици je откривeно jош дeсeтак нeолитских налазишта коjа су свакако била у вeзи са Плочником (4.).
Двe истражeнe нeкрополe гвоздeног доба у сeлу Стражава и Доња Топоница само указуjу да сe овдe интeнзивно живeло и свe даљe до срeдњeг вeка када су многа налазишта разjашњeња.
Ово наводимо као занимљиву идejу коjа рeпрeзeнтуje броjнe могућности разjашњeња историjског митског пeриода Топлицe. Могућност вeзанe за данашњe врeмe саврeмeног живљeња и туристички потeнциjал краља коjи je заснован на изузeтно слоjeвитом и богатом историjском наслeђу у сасвим je нeпосрeдноj рeлациjи са митским потeнциjалом о комe смо вeћ говорили.
На просторима Србиje тутњалe су осваjачкe и рушилачкe хордe са прeтeнзиjама уништeња и истрeбљeња српског народа, културe и српскe баштинe, како у стара врeмeна у срeдњeм вeку тако и у модeрна врeмeна. Шумe су помоглe српском народу да опстанe и очува богату културу.
Иако je сeло Буколорам, као и цeо потeз простора Троглава у забити и добро заклоњeн, прeко сeла и кроз њeга су тутњали многи ратови у прошлости, као и у ново доба. У jeдном чудном 20. вeку догодишe сe пeт ратова, два балканска, два свeтска и оваj послeдњи наjчудниjи и наjзвeрскиjи, вођeн наjсаврeмeниjим ратним срeдствима, у коjeм су учeствовалe многe „цивилизованe“ eвропскe зeмљe чиjи циљ бeшe мала мирољубива и нeзависна зeмља Србиjа са богатом културом и цивилизованим народом.
У Топличком устанку 1917. годинe за ослобођeњe од Аустроугарскe – Нeмачкe – Бугарскe окупациje, страдало je становништво овог краjа нeвиђeном рeпрeсиjом над народом, прeвасходно од странe Бугара и Албанаца. Окупатори су, посeбно били сурови прeма онима за коje су знали да су учeствовали у нeкоj борби. Жeнe су тучeнe и силованe а малу дeцу су на очи маjки бацали у ватру. Одраслe су вeшали по дрвeћу крушака и шљива. Плодови крушака на коjима су била вeшала, касниje нико ниje користио за jeло.
ЗАКЉУЧАК
Колико je милeниjума и вeкова прошло од дана како живe Словeни а ми њихови потомци jош увeк нe можeмо да утврдимо ко су били наши прeци и гдe je зачeтак словeнства. Панславизам као идejа je изванрeдна за почeтак, словeни као eтнокултурна цeлина народа или вeлика породица плeмeна je у вeликом сродству. Они никада нису остварили своje jeдинство. Историjски противници Словeна као што су Римокатоличка црква, Османлиjска импeриjа, Аустроугарска царeвина, Трeћи раjх у новиje врeмe НАТО организациjа и САД увeк су знали то да искористe и да нарушe било какво словeнско повeзивањe и сарадњу.
У вeликоj je примeни топонимиjа, наука о гeографским имeнима и њиховом простирању као примeр смeнe назива кроз eпохe. Топонимиjа даje могућност праћeња историjског пута миграциje народа. Jeдан од примeра je и топоним Троглав у Топлици.
Идeологиjа панславизма сe нe jавља као рeволуционарна, расистичка, eкстрeмна, вeћ она дeлуje у оквирима мeђународног права и државних законитости. Разумљиво je оспоравањe и страх од странe историjских нeприjатeља а њихова заинтeрeсованост да нас размeстe и подeлe по малим државицама, коjима je лако намeтнути своjу вољу и нeомeтано управљати.
Трагови прошлости постоje на сваком кораку, има их у топонимима, лeгeндама, митовима и народним пeсмама. Што сe дeсило с краjeм коjи je у вишe наврата био цeнтар збивања. Да ли je Топлица збиља проклeта само су питања на коjа нажалост нeма одговора.
ЛИТEРАТУРА
1. Алeксандар Чворовић – Словeнски богови, интeрнeт, Бeоград, 2007.
2. Ранђeл Jанићиjeвић – Билина о оном што je било српски код настаjања и антисрпска завeра, Топличкe опорукe, Чигоjа, Бeоград, 2007.
3. Видосава Вида Томић – Сусрeт са Вeлeсовом књигом, Сунцe старeшина словeнског народа, Зборник радова – Конфeрeнциjа о словeнском наслeђу, EEКЦ „Сфeра” Нови Сад, 2007.
4. Jулка Кузмановић Цвeтковић Прокупљe, град Свeтог Прокопиjа, – библиотeка Народног музejа Топлицe,Баштина, Прокупљe, 1998.
5. Милан Б. Коматина – Сунцe и заласци, Библиотeка народног музejа Топлицe, Баштина, Прокупљe, 2006. г.
6. Радован О. Дeлибашић – Ђавоља варош мистeриje и лeгeндe, Куршумлиjа, 2004.
7. Божидар Ђeвори – Рeчник топономастикe, Прокупљe,2000. годинe, Прокупљe, 2002.г
8. Миодраг Дамњановић – Стара стабла и шумe у обичаjима и традициjи – Сунцe старeшина словeнског народа,Зборник радова, Конфeрeнциjа о словeнском наслeђу, EEКЦ “Сфeра”, Нови Сад, 2007.

ЛЕГЕНДА О КЕДРУ


КЕДАР ИМА ДУШУ

Савремени биолози су потврдили стару мисао – кедар има душу. То необично дрво има исти биолошки ритам као и човек. Кедар испољава своју активност не тачно у одређеним сатима као друго дрвеће, већ у зависности
од спољашњих околности. На пример, лети када је облачно, он се „буди“ у 10 сати ујутру, а када је ведро, „буди се“ у зору; затим се „одмара“ дању од 15х до 16х. Увече је кедар „активан“ до 23 часа, а затим
„спава“ у току ноци. Зими се његов животни циклус не прекида као код другог дрвећа, он је „будан“, само „спава“ много дуже.
Само у једном малом комадићу кедра има огромна колицина позитивне енергије.На човековом телу налазе се
активне тачке које циклично мењају своју активност (као да дишу) тако да кедар коригује и стабилизује та колебања.
……………………………………….
ЛЕГЕНДА О КЕДРУ
О кедру постоји једна прелепа алтајска легенда…
Житељи Алтаја имали су веома посебан однос према кедру. То дрво сматрали су божанским и чували су га. А када су се под њим одмарали, или ноћили, трудили би се да га никако не повреде. То нимало није изненадујуце. Кедар је дрво које их је хранило, облачило, грејало и поуздано чувало од непогода. Кедар – је живо биће…
…Некада давно, враћајући се из лова кроз тиху, кедрову тајгу, уморни ловац се испружио испод старог разгранатог кедра и заспао. Тај кедар је био толико стар, да је сав био у вијугама и избочинама, прекривен маховином, и чворноватих грана, а на земљи, испод крошње, налазиле су се четине које су отпадала годинама… Ловац је био толико уморан да није чак ни развукао шатор, нити је спремао храну. Легао је на предивну постељу од четина и чврсто заспао.
Пре него што је свануло, пробуди га нечији јецај и тихи разговор. Ловац се изненади, и поче да ослушкује. То је био разговор између старог кедра, и још једног, али младог који је растао поред њега. Стари кедар је јецао, жалећи се младом, како га је снага напустила и како не може више да се држи.
Млади кедар га тобоже запањено упита: „Па, што не падаш, о томе си ми јуче говорио?!“. „Да, – одговори стари кедар, – јуче сам се сасвим припремио да паднем, али испод мене је легао да спава уморни човек. Могао бих да га убијем“.
Изненађеном ловцу коме би жао старог кедра, устаде, чврсто загрли некада снажно стабло, захвали му за гостопримство, и помери се у страну.
Заљуља се стари кедар и са уздахом олакшања паде на земљу. Још једном му се поклони ловац и продужи даље…
Од давних времена прича се о Дрву Света, чије корење учвршћује земљу и умива се у светим водама подземног царства, а чије стабло обавија змија – симбол спиралног кретања енергије, док му је крошња усмерена ка Космосу…
У најстаријој нама познатој цивилизацији, код Сумера – то дрво је кедар.
Мајка света рече Творцу: „Искре Огња Твог Духа могу да пруже спасење, али ко ће их сакупити и омогућити нам да их употребимо?“ Творац одговори: „Дрвеће и траве ће сачувати искре моје, али кад искре отпадну, нека Кедар и његове сестре у току целе године чувају пријемнике Огња“…
Кедар, као Свето Дрво Живота – поштовала је најстарија, најзагонентнија и изгубљена у столећима цивилизација, која је дала живот целом савременом свету – цивилизација Сумера.
Носитељи тајних сакралних знања Сумера, веровали су да је Бог створио кедар као симбол моћи, величине и бесмртности који би служио као сакупљач космичке енергије на Земљи. И због тога је он добио свето право да има различита лична имена у зависности од места на ком расте и од намене – религиозне, излецитељске, грађевинске, чак је био сматран за драгоценост и био је скупљи и од злата. Све то потврђују глинене таблице старе око 7000 година које су пронађене у археолошким ископинама старог сумерског царства.
Глава сумерског пантеона, Бог Еа, који је био симбол чисте воде био је и покровитељ кедра. Еа је био извор недостижне и скривене уметности и тајних знања које је могао да подари достојном човеку. А најважније што је даровао људима – био је Живот. Њему су припадали сви племенити метали, и њега су сматрали за покровитеља ковача, занатлија, културе, уметности и науке. Такав је био и Кедар – поред Еа, и он је означавао лепоту (вода је код Сумера означавала нешто величанствено и прелепо), стабилност, бесмртност (неки Кедрови могу да живе и до 2000 година), здравље (тј. живот), снагу, процват (развој културе, уметности и науке), божански понос и величину. Потражња кедра у Старом свету била је тако велика, да се у најстаријем „Епу о Гилгамешу“, помиње чудовиште, које чува кедрову шуму од оностраних насртаја. Божанску кедрову штафету Сумери су пренели и на друге народе.
Дрвени детаљи саркофага египатског фараона Тутанкамона (1356 – 1350 година п.н.е.), а такође и многобројни предмети из његове гробнице направљени су од кедра.Иако су та открића стара више од три хиљаде година, изненађујуће је да су остали у одличном стању јер није само сачувана структура направљена од дрвета, него и суптилни, нежни мирис. У Старом Египту, кедрова смола била је један од најважнијих састојака балзама за мумифицирање. Захваљујући кедровом уљу, све до данас су се сачували непроцењив египатски папирус.
Феничани су од кедра градили галије, а и Асирци су га такође користили. Флоту од кедра је изградио и легендарни библијски цар Соломон, који је и Јерусалимски Храм и свој огромни царски дворац направио само од кедра, а за тај драгоцени материјал је морао да да двадесет градова. Дрво гофер, од кога је Ноје изградио свој ковчег – у ствари је био кедар са Бахреинских острва.
Неминовни атрибут посвећивања царева старе Иранске државе, Хорасане, била је чаша кедрове смоле. Код друида, тајанствених шумских, келтских, паганских свештеника – чаша Кедрове смоле – Живице, звала се Чаша Живота.
ПРИЧА О „ЗВОНЕЋИМ КЕДРИМА“
Прича је почела 1994. године на обали реке Об, усред бескрајног пространства сибирске тајге. Веома познати предузимач Владимир Мегре, срео се са двојицом старије господе, који су му испричали о запањујућим својствима Сибирског кедра (такође познатог на Западу као Сибирски бор). У почетку није обраћао много пазње на оно што му говоре, али што је више размишљао о томе, Владимир је почео да открива у историјској и научној литератури, коју је истаживао, све више и више доказа који су подржавали њихове речи.На крају је одлучио да организује експедицију са флотом речних бродова. Експедиција је тобоже била у комерцијалне сврхе, а у ствари, разлог његове високе мотивисаности је био да нађе ону старију господу и сазна још више о тајнама кедрова.
Сусрет који је променио његов животПошто је дао инсрукције капетану флоте о одржавању курса, Владимир је сам, кришом, умакао тачно на место где је претходне године срео два старија господина.На обали реке нашао је девојку која је чекала њега, када се испоставило да је она у ствари била унука поменуте господе. Представила се као Анастасија.Ова жена, ширином свога знања, својом искреном љубављу и својим погледом на свет, имала је снажан утицај на цео Владимиров живот.У почетку он је њу видео једноставно као младу, атрактивну жену која, иако се испоставило да је веома добро упућена у модерно урбано друство, изгледала крајње наивно у својим тежњама да промени то друство са своје удаљене локације, далеко у дивљинама Сибира.Касније, међутим, Вадимир се суочио са Анастасијиним извесним психичким способностима, које су пркосиле објашњењима, иако су биле неспорно стварне за његову способност опазања -необјашњиво манифестујући себе у трагичној борби врлине против порока, која се откривала испред његових сопствених очију.Био је потресен сценама које су му некако представљене из његове, не тако давне прослости, али са потпуно нове тачке сагледавања.Сада, способан да гледа у своје и туђе понашање са више објективности, Владимир је стекао ново признање онога што је Анастасија настојала да уради, а у напору да помогне, обећао је да испуни Анастасијину молбу, да напише књигу о свом искуству.
Од када се вратио у свој дом у Новосибирску, Владимир је обавио серију неуспесних покусаја да прошири овај нови поглед на свет међу својим пријатељима. Отишао је у Москву и покушао да организује савез предузимача који су искрено отворени и слободоумни, али све то опет без успеха.Нашавши се на ивици понора, коначно се сетио свог обећања Анастасији, да напише књигу, заједно са њеним уверавањем да ће њена књига помоћи многим људима да виде свет у другачијем светлу и дати му снаге да иде даље.
Затим се догодило нешто невероватно: без икаквих стручних припрема, Владимир Мегре је покренуо писање серије књига које су за веома кратко време постале изузетно популарне, продајући се на милионе и биле преведене на неких двадесетак језика. Сваки нови дан је доносио све више и више нових читалаца овог јединственог дела.

Објављене књиге износе – на веома јасном језику – озбиљне идеје о едуковању деце и важност комуникације са истинском Природом – идеје које се крећу од исхране и здравља до духовности и сексуалних односа.Са њиховом практичном мудрошћу у вези са свакодневним животним питањима, књиге су постале основа бројних социолоских студија и образовних докумената.Задовољство нам је да их препоручимо широкој читалацкој публици.

„Звонећи кедри Русије“ – След догађаја
Сибирски Кедар-
У току 1994. године старац из Сибира исприцао је предузимачу Владимиру Мегреу фасцинантну причу о „Звонећим кедрима“ – дрвећу које исцељује телесне болести и побољшава ниво људског духа.Он му је рекао где расте такав кедар у недирнутој сибирској тајги. Заинтригиран, Владимир Мегре је почео да истражује литературу о дрвећу сибирског кедра и постао један од првих руских бизнисмена који је поново открио моћну народну медицинску, нутритивну и комерцијалну вредност нетакнутог, природно чистог уља, пресованог из ораха сибирског кедра.Међутим, знање традиционалне технике пресовања уља је било заборављено.
Одлучан да поново открије тајну и покрене високо рентабилну производњу уља кедровог ораха, Владимир Мегре је кренуо у експедицију да пронађе то дрво. Али његов сусрет са унуком поменутог старца, која се звала Анастасија, дубоко га је трансформисао, да је напустио своје комерцијалне планове и без пребијене паре отишао у Москву да испуни своје обећање Анастасији и напише књигу о духовном разумевању које је она великодушно поделила са њим.
Оно што се затим догодило одушевило је и инспирисало милионе људи. Без рекламе, само помоћу живе речи, књиге о „Звонећим кедрима“ су продате у преко 10 милиона примерака само у Русији, а преведене су на 20 језика, учинивси Владимира Мегреа једним од најчитанијих руских аутора.Инспирисани „Звонећим кедрима“, хиљаде људи сада гаји дрвеће, мењајући свој животни стил и у потрази за егзистенцијом без хипотеке и поновним спиритуалним спојем са Земљом, сели се у нова еко – села која се масовно појављују у целој Русији и шире. Хиљаде читалаца је осетило огроман порив креативности па су почели да пишу поезију, компонују музику и да сликају.
Ове књиге које подстичу ум, а читају се као фасцинантне новеле, имају аутентичност документарног приказа, и презентују спиритуални увид невероватне дубине.Обухватајући десетине тема од одгајања деце до вртларства, од авантуре до смисла људског живота, од науке о мегалитима до дојења и од сексуалности до религије, оне представљају невероватно лепу и једнако могућу визију духовне везе човецанства са Природом која нам помаже да разумемо саме себе и да излечимо нашу Земљу.
Према Анастасисји, специјалана комбинација слова и речи је убачена у текст, која благотворно утиче на човека. Можете осетити овај утицај док читате текст, када вас слух није ометен звуцима који су произведени вестачким стварима и механизмима.Природни звуци као: певање птица, звук кише, шушкање лишца на дрвећу помаже да се произведу позитивни ефекти.
Кедар – Сибирски бор – јако карактеристичан и необичан, пун благотворних својстава, зна да постигне висину и до 40 метара. Тај заиста непроцењиви дар који је Мајка Природа поклонила људима, више од седам месеци (од октобра, закључно са априлом), налази се у стању мировања и расте веома споро. Он расте у току лета свега 40 до 45 дана. Због тога то дрво живи 400 – 500 година, чак и 800!!!Постоје подаци, да кедрови који су стари и по 400, 500 година доносе значајне плодове. Ако се нађете у кедровој шуми испод крошњи дрвећа, помислите само којим све историјским догађајима су они били сведоци, као пролазан људски живот…Зашто је сибирски кедар толико цењен?Због лепоте и изразите декоративности у току целе године, због кедровог ораха и уља који се добија од њега, због прелепог стабла, због смоле – живице, због четине, чак и због орахове љуске која се обилато користи у народној медицини. Веома су позната и лековита својства кедрових четина. Оне у себи садрже велики број биолошко активних супстанци које стимулишу и лече организам. Четине сибирског кедра су богате аскорбинском киселином (витамином Ц) и каротином.Сви делови кедра – четина, смола, дрвенаста влакна – имају велику количину фитонцида. Само у току 24 цаса, хектар шуме може да издвоји 30 кг летећих организама који имају велико бактерицидно дејство. По мишљењу истраживача, та количина фитонцида је довољна да у великом граду обезвреди све штетне микробе.
Сибирски Кедар*
Бобичасти плодови и биљке које расту у кедровој шуми, богатије су витаминима и провитаминима него оне које расту у другим шумама. То се објашњава тиме, што фитонциди активно помажу развој витамина и осталих биолошко активних материја у биљкама и плодовима. Совјетски научник Б. П. Токин доказује да је „у кедровим шумама ваздух практично стерилан, од 200 – 300 ћелија бактерија по једном кубном метру. Међутим, по медицинским нормама, чак је у операционим салама дозвољено на 1 кубни метра ваздуха, 500 – 1000 непатогених микроба. Фитонциди које даје кедар садрже антомикробна дејства за бактерије дифтерије.“Познаваоци праизвора тврде да је Бог створио кедар како би сакупљао енергију Космоса. Чак и у малом комадићу кедра који је достигао одредену старост, „има више енергије него у свим уређајима енергетике који постоје на Земљи.“ На Земљи, кедрово дрвеће има одређену функцију – оно служи као кондензатор наше планете и сакупљач космичке енергије.Још је 1792. године, Академик П.С. Палас писао да плодови сибирског кедра развијају снагу, подмладују човека и знатно увећавају одбрану организма од различитих болести. У Старом Завету, у трећој Мојсијевој књизи (левит 14.4) пише: „Бог учи да се људи лече тако што се дезинфикују станишта помоћу кедра…“Државник Петар И приликом градње бродова користио је кедар за унутрашњу обраду (притом је један кедар коштао рубљу, а бор – 6 – 7 копејака).Цар Соломон је од кедра направио флоту: за то време се градио познати храм у Јерусалиму – Прва Божја кућа, у коју је био пренешен „ковчег завета Господњег“. Да би пренео кедар из Либана за изградњу тог храма, он је уступио другом цару, Хеврону, 20 градова свог царства. Истина, уприличена му је још једна услуга. Цар Соломон је добио људе који су умели да секу кедар. Храм се градио девет година, и сав је био обложен кедром. Од кедра је био направљен и жртвеник који је богато украшен златом. И касније је цар Соломон користио разне предметиме направљене од кедра, попут кедрове бачве.Има, али веома ретко и Кедрова који сакупљају, али не враћају Енергију у Свемир.После пет стотина година, они почињу да тихо звече, моливши људе да их сасеку, ради искоришћавања накупљене енергије.То траје три године.Ако се деси да се Звонећи Кедар не посече, он, лишен могућности да сакупљену Енергију Свемира уступи људима, почиње да сагорева ту Енегрију у себи.За Кедар је то јако болан процес и траје двадесет и седам година.Парченце (Амулет) Звонећег Кедра је потребно носити на грудима.Енергетско успостављање контакта са Кедром је пожељно – стати босим ногама на траву или земљу и дланом леве руке пригрлити на груди.После једног’ минута осетиће се, пријатна, из Кедра топлина и кроз тело прострујати лако треперење.С’ вренема на време, треба га глачати врховима прстију, ону страницу Кедра, која не додирује тело.Постоје докази, да човек који има парче Звонећег Кедра, за три месеца осети знатно побољшање, самоосећање и да ће се излечити од многих болести.Суштина је да човек поседујући Кедар, постаје бољи, срећнији и талентованији.
(Преузето са портала ВЕСНЕ МИХАЈЛОВИЋ)