Не бојим те се
А и како бих могла
Па ти си ме чувао
Безусловном љубављу
Цијели мој живот
Ја те волим
Свим својим срцем и душом
Ето, тек тако.
Једноставно волим те.
Само сам кроз живот спознала
Да и ти волиш мене.
Да ми чуваш леђа
Да ми чуваш душу
Да не даш на мене.
Радујем ти се
Научио си ме како вољети
Како бити прави пријатељ
Какав је прави отац
Мајка.
Ја те душом видим.
Ја те душом живим.
Ја те душом и срцем волим.
Хвала ти.

Фото: Отац и ћерка; Википедија

Тишина кида све присутне у просторији овој
А никада више свијет не може да буде исти
У сусрету некој новој праскавој зори
И даље гласови се чују негдје далеко
А само питање времена за овог свијета
Јесте гдје данас ћемо да живимо
А смисао живота је да будемо срећни
Сваки дан разлога за то имамо
Јер љубав ће да гради неки сретнији дом
И љубав онда постаје више него икада јача
Јер све што је лијепо кратко траје
Морамо да знамо да љубав је јача од било чега
Да све што градимо је за привременост
А љубав нека гради и даље онај дом
Гдје свако од нас ће да буде поносан на себе
Прије него ли касно буде за нека дешавања
Гдје нико од нас неће моћи да спаси самога себе
Од сопствене пропасти и пошасти црнине
Смисао живота је вољети данас само себе
Јер кога брига какво јутро некоме је започето
Само морамо да знамо да љубав гради дом
Искреношћу и неким добрим свјежим кофеином
Који наша чула ће да јасно опије
И да на знање свима да је лагана зора била
Јер шта је данас остало од нас самих
Ако нема у нама иједан грам љубави?
Дражесно доба дошло је да у сусрет новој зори
Свађе буду и даље опостојане до краја дана
И када погледаш; дан има двадесет и четири сата
А ми неспособни да и даље нађемо компромисе
За наша бројна рјешења која нас одвлаче
У неку саму нову пропаст свијета
У сусрету некој новој зори ми тражимо глас
Да љубав разум краси као увијек до сада
Само нека свијет разумије нека наша дјела
И све ће бити као некада прије
Јер љубав је ипак можда погрешна
У ово доба када нико од нас не схвата
Да људи морају да науче комуницирати
И да свијет искључиво зависи од нас самих
Јер касно ће бити касније за нека кајања
Која скупо коштају када вечер дође
Љубав нека краси искрене и добре људе
А све долази на своје, прије или касније!

Фото: Фототека Србског Журнала

лептирдрхтај ти си опет била
неболетје душом нежно мило
на рамену жар ти пољубсвила
рајско воће на уснама вило
.
таласима ти ме носиш дуго
тајном игром на извору воде
капље прска моја разгон туго
звездогорја у грудма се роде
.
мој си несан моја у сну јава
и нестајем кад ме будног има
тобом лутам јер лудује глава
.
јутрима се смејем петловима
не престајем објавама зоре
Док нам тела у љубави горе

Фото: Лептир; Википедија

Видомире, Виде мој 

погледајде шта се чини

 посред поља златног класја

 ту девојке украшене

 светим цветом и мирисом… 

срцем пуним свелепота-

 запевана песма рајска. 

 Световиде, Виде мој

 поведи сад момке све

 у то оро коло живо

 коло коло наоколо

 па да муње са небеса 

 заиграју као деца

 да с’ огањ свети сјакти!

 Види Виде и не часи. 

        Судбина нас света чека!         

Усахнуло сунце више звезде

која гори неугаслим пламом

распрострла птице које језде

кроз просторе у простору самом!

.

Један зрак ми откри твоје лице

кад познаде мене оног трена

из облака полетеше птице

засијала цела васељена!

.

Точак врти временску капију

коју Свете очи само виде

над извором живе воде знамен

наш је симбол и сунчани пламен!

.

Одјекују горе и планине

и све живо што Творац нам створи

душа вришти само твоје име

Љубав Свету која вечно гори!

.

Оваплоти тебе ми у Јаву

мушки принцип што у мени дише

пробуди ми ужарену лаву

неугаслу љубави највише!

.

Слава постојању!

.

-посвећена и освећена песма силница-

Широм словенског простора Световид је био слављен као један од најзначајнијих богова и остао је у живом сећању до данашњих дана. Посебно је поштован у Аркони на острву Рујан али и у нашим крајевима Световид заузима веома значајно место. Световид је у нашем народу познатији као Вид или Бели Вид, а касније наметањем хришћанства и као Свети Вид.

Битно је и да напоменемо да је 28. јун као датум слављења Видовдана новијег порекла (19. век), стари свесловенски Видовдан највероватније је падао на дан летње дугодневнице (око 21. јуна). Постоји много тумачења значења имена овог божанства, нама најприхватљивије је да се ради о богу који све види и зна, види цео Свет, па и оно шта је било и шта ће бити. Томе у прилог иде и изглед кипа Световида (Збручки кип и опис кипа из Арконе), то је четвороглави бог чије главе гледају на све четири стране света. И Велесова књига потврђује ову теорију: „…и њему појемо песму јер је светлост кроз коју видимо свет“.

Световид је бог рата, а везује се и за предвиђања и пророчанства. Да је Световид био бог рата можемо закључити из описа светилишта из Арконе, где дански историчар Саксо Граматик пише да огроман кип Световида у левој руци држи лук, док се поред кипа налази типична ратничка опрема: велики сребрни мач, узде, седло… Световиду је такође припадао и бели коњ, који је био у власништву светилишта, а о којем је бринуо искључиво свештеник (жрец). Световидов бели коњ служио је и за предвиђање исхода битке тако што пред њега био поређан ред копаља кроз које је требао да прође. Уколико би коњ закорачио десном ногом сматрало се да ће исход битке бити победа, а ако би закорачио левом – пораз. Рујани су увек постовали предвиђања јер су сматрали да је то манифестација Световидове воље.

Такође, из наших народних песама где се спомиње Вид можемо закључити да се ради о богу рата: „Војевао Бели Виде, коледо…“ Исто тако, за дан боја на Косову није случајно изабран Видовдан – дан Световида – бога рата. На Видовдан 1168. пала је и Аркона, у великој борби изгинуло је готово цело мушко становништво, град је уништен, а Световидово светилиште опљачкано и спаљено.

Да се вратимо у наше крајеве. У нашој народној традицији остало је запамћено неколико старих обичаја везаних за Видовдан и углавном имају везе са разним гатањима, пошто је Световид бог који све види, па и будућност. Девојке и жене беру биљку видовчицу (видац, видић, видовка) потапају је у воду, гатају помоћу ње, а вода у којој су стајале потопљене биљке служи за испирање очију, поправља вид и лечи очне болести. Вече пре Видовдана неудате девојке стављале су видовчицу под јастук и веровале су да ће младић кога виде у сну бити онај за кога ће се удати. На овај дан се у пољу ништа није радило, а било је пожељно да жене и девојке почну са ручним радовима као што су везење и плетење. Увече су углавном младићи обилазили поља и певали песме посвећене Виду:
„Иде Виде да обиде,
све усеве и плодове,
што је никло и поникло,
што је никло нек поникло,
нек је никло и нек расте,
а што није нек не ниче,
нек не ниче и не расте!

ЗАВЕШТАЊЕ ПРЕДАКА – Весна Радојловић-

Усамостанио сам се вечно стваралачки
У прекрасној Тијанији унутарњој
Где се рађају посвећују и стварају
Велики Витези Праисконог Реда
.
О како је лепо и моћно бити витез!
И како је лакашно ходит по ивици!
Када ти кроз груди тече река-Љубав
Кад ти Сила игра од стопала до главе
И кад имаш жарне очи од драгуља
.
Буди потпуно искрен и истинољубив
Посматрај дуго себе и јасно разлучи
Да ли си врућеврелокрвно биће
Или су ти крвца ладноледнокрвна
.
Утихни шум одлучи! безгласно шапући
Најмоћну басму у свим световима
(Ова басма – ове речи – то су Богови!!!)
Која приводи Светиљци и Лепоти
Неосвешћене и осветољубиве дубине:
.
Творац Љ у б а в Безкрај Вечност Светлост
Душа Свет Живот Дух Свест Тело Мудрост
Мир Радост Склад Срећа Знање Лепота
Доброта Самилост Храброст Благодарје
***
(Последњих 30 речи добро је увек понављати.
То су најчистије силнице (мантре,), оне су Богови.
Понављањем оне ће ући у мислени ток и заменити
несувисло и штетно размишљање и преобликовати
судбину у смеру вечног развоја.).

Гото: фб страница – Flawers und Nature

Иде сунце, иде,
реком низ реку.
Маглена му леђа,
и росне му ноге,
а сунчане очи.
.
Ишло тако, ишло,
до куће големе.
А у њој ко беше?
Јана, света Јана, баш Сунчева сестра.
А шта Јана ради?
тка, платно од фула –
Сунцу кошуља,
а платно од лана –
леп за Месец убрус.
.
А шта Сунце ради?
Срећан рад јој назва
и овако рече:
“Ткај, Јано, ткај, ткај
и пожури те платно доврши,
па да се узмемо,
да се саставимо,
и да се венчамо,
децу да створимо
и да их крстимо.“

А Јана шта рече?
“Ој, Сунце, пресветло,
много си грешио,
и с лица и с леђа.
Да ли где још виде
да уда се сестра
за рођеног брата?
Него ти начини
опанке од гвожђа
и штап од челика,
на година девет
ти по небу иди,
и девет по мору,
док не нађеш
старог деду нам Адама.“

Послуша је Сунце
и чврст штап направи,
и опанке јаке,
па по мору пође.

Ишло колико ишло
и Адама нашло.
А Адам шта ради?
У рај га одведе,
има шта да види:
међ воћкама расцвалим
три пања опрљена,
змијама опкољена,
црвима затрпана.

Шта тад Сунце рече?
“О, деда Адаме,
међ воћкама расцвалим
три пања опрљена,
змијама опкољена,
црвима затрпана?!“

Тад Адам шта рече?
“Оно су грехови,
јер су се узели
баш сестра и брат јој.“

Сунце кад то чуло,
натраг се врнуло,
и штап изгубило,
и опанке здрало
док до Јане стигло,
а тада јој рече:
“Ткај, Јано, ткај
ткај и пожури,
јер поруку твоју
ја ево оправих, –
све ми се одобри.“
Јана кад то чула
до мора отишла,
у море скочила,
а уста говоре:
“Боље је да будем
ја камену смола,
и рибама храна,
него пар своме брату!“

То Бог је видео,
из мора је диже.
Од тада са Сунцем
никад се не саста.

(Казивала и певала баба Стањика лу Сарафин из Оснића. Превели; Божидар Пауњеловић из Оснића и Југослав Урошевић. Влашке песме забележио Југослав Урошевић)

Фото: Влашки мотив; Википедија

Хајдемо. Пођимо сви у Рај
Ово не сме бити крај.
Молим вас, не остајте тамо
Погледајте се само!
Трула тела, усијане главе
Бледа срца без радости праве.
Пропаст носи живот у тами
Он свачим мами.
Звони, лупа, вришти
Али ничим не храни.
Обећава бољитак, испуњење
За кога? Питај Бога…
Осврни се, погледај сам
Све је ту, јасно као дан.
Тај свет уништава, брише
Из тебе жели да исише
Сву светлост и сав сјај
Жели твој крај.
Дигни главу
Одабери стварност праву.
Други свет који је исто ту
Само је тиши, личи на сан,
наизглед нестваран.
Тај свет те уздиже у небеса
И од тебе чини чудеса.
Постарај се за себе
јер нико други неће.

Фото: Фототека Србског Журнала

Булка сам била.
Нежна на дивљој равници,
Усамљена на жутим пољима,
Црвена у зеленом класју.
.
Трајала као трен док сунце сија,
И поново се будила са сунцем,
Кукољ у житу златном била,
Дивља на питомој равници.
.
Булка сам била.
Од дивљине нежност се није видела,
У класју усамљена заронила,
Црвену боју препознао није.
.
Цветање је престало,
Црвене латице су опале,
Кукољ је остао,
А онда и он осушио.
.
Булка сам.
Пролеће је зелено,
Семе се поново рађа,
У лето да буде црвено.
.
Равница, кроз прозор промиче, авг 2016.

Фото: Булка; Википедија