И хтела бих вечерас,
Боже мој мили,
написати Ти песму
што Љубављу зрачи,
Радошћу прича
и Осмехом опија…
Ал` туга ме ноћас,
Боже мој мили,
туга од света
што пут свој не зна,
туга ме и суза ме боли
за људима блиским
што давно једном
заборавише волети…
Фото: Фототека Србског Журнала
О предивни храсте даноноћно стојећи учитељу
Који својим стаблом сварожницом – усправницом
Живиш – казујеш Правду Божију – највећу истину
А са многим гранама лишћем цветовима и жиром
Зрачиш обзорницу – водоравницу – Љубав Божију
Сварожницом и обзорницом знаниш тајинство крста
У пресеку црвене сварожнице и плаве обзорнице
Видим љубовно свезнајно и свевидеће око Божије
Које даје вид Камену Биљци Зверци Човеку и иним
А мени продорни благослов у свих двадесетдва ока
Којима лако откривам и јасно видим живу мрежу
Нашу вечну Мајку – Васељене повезницу – грлилицу
О наш Једини Боже храстолико пројављени у Тијанији
Нека твоје снажно мирно стрпљиво и милосно биће
Научи свеколика бића и мене дивотним врлинама храста
Кореном – ослонцу снази чврстини поверењу сстрпљењу
Стаблом – раст ка Небу плодном и свактрено стремљење Теби
Крошњом – напуни наша срца Свељубављу делатном
И нека нас сок који гради и храни сваки део твог тела
Повеже најчвршће са свезнајним и најдубљим Суштом
Које је Неизрециво и Вечно Безкрај и Љубав Извор и Ток
Које ствара и даје Живот и покрет најмањем и највећем
И које је распрострто као истост у свему видном и невидном
И дај нам моћ стварања вечне складне и једнотне Лепоте
Немам речи да ти кажем
шта си учинила са мном.
Тражим ноћ да се склоним,
од сунца да побегнем.
Ноћ је за мене сјајнија
од сваког сунчаног дана
јер само у њој сањам
о жени плаве косе.
Сањам она слатка блаженства
која си ми погледом обећала
и чујем нежну песму
из неког далеког раја.
Видим облаке како се сустижу
и дуго гледам у ноћ.
Немам речи да ти кажем
шта си учинила са мном.
Лишће све чује!
Поред њега само светле душе могу бити,
света дела боравити!
За сва друга почињења,
таму гута њена сена!
Поред лишћа зло умире!
Раствара га свето семе!
Носи светло и на таји
Страха немој имати
Огањ јеси и не брини
Шта ће мрачни просити
.
Ишту светла дај им пуно
Ишту душе сву им дај
Ишту искру подај спремно
Вољом Творца и не хај
.
Огањ Светла у сред дана
Жишку Душе по сред Сунца
Искру Свету по сред чела
Спремно снажно вољно дај!
.
Извор Живи у теби је
Њих сад светло топи све
Као Сунце Вампирима
Као Звезда неживима
.
Хтели јесу твоје крви
Е па ево пијте пијте!
У њој јесте Ватра Жива
Сунца Јара богодара!
.
Наискап сад ватре живе!
Док не спали нечист сву
И од вас сад трулих бића
створи кашу пепелну.
.
Ко шта тражи
то ће и пронаћи.
Ко се душом у Богу огреје
Дух Свети у њему тад све је.
.
Извор-Ззвезда Род
Ја сам дошла песнику у госте.
Равно подне беше, и недеља.
Напољу се вејавице злосте,
А у соби топло је од жеља.
Сунце, неке боје малинове,
Израња кроз колутове дима.
Домаћин је ћутљив.Попут сове
Посматра ме ватреним очима.
Његове су очи тако тешке.
Ко их види, занавек их памти.
Заклињем се да не правим грешке:
Не смем, не смем у њих погледати.
И тако се зачела беседа…
Димно подне у соби мрак хвата.
У високом дому који гледа
На широке Неве морска врата.
Фото: Песникиња Ана Ахматова; Википедија
О када би могао видети унутрашњу красоту ствари!
О када би могао видети унутрашњу светлост ствари, – океан светлости, у коме су потопљене све ствари!
Мртви и живи подједнако се купају у том океану, и разлике међу њима нема. Трава која данас цвета, као и она која је јуче увела подједнако су лепе и мирисне у тој светлости.
О кад би само могао видети то! Заиста, сузе би ти замениле све речи, а љубав божанска све остало.
Фото: Фототека Србског Журнала
Не умем да ти напишем песму,
јер ти си песма
коју никада нисам имао храбрости да именујем.
.
Скривао сам те у тишини дана
и у ноћима без сна,
као тајну коју сам више волео него истину.
.
Била си сенка на прагу сваког стиха,
одјек који ме пресеца чим све у мени утихне.
.
Свака реч коју сам прећутао
записивала се негде у теби,
распадала се у мени
као плод који није убран на време.
.
Не умем да те ставим у стихове,
јер превише си стварна да би стала у реченицу,
а премало моја да бих ти се обратио без страха.
.
У сваком покушају да те напишем
чујем како говориш – остани,
иако си већ отишла
пре него што сам се усудио да те задржим.
Фото: Фототека Србског Журнала
Да ли знате земљу с гробницом без краја
где станује дуга и живот пролећа?
Ноћи где не беше већ тол’ко столећа?
То је земља њене лепоте и маја.
.
Земљу где дан, ваздух и цвеће мирише,
чије време нема будућност ни сате,
где су венци, боје — да л’ ту земљу знате?
Да ли знате и то да ње нема више?
.
Као уздах бола, као срећа људи,
кратка је и њена историја смрти:
Ноћ и један ветар… И њени су врти
умрли, да нико сад их не пробуди.
.
А већ у тој земљи где је било цвеће,
живела је она, и младост, и дуга:
А већ у тој земљи овладала туга,
и уместо маја свуд се јесен креће.
.
Јер једнога дана, из другога краја,
ноћ и ветар био, и дувао јако,
па цвеће и младост умрли полако…
После јесен дошла на сарану маја.
.
На сарани маја била је и она;
Саранила дане цвећа и младости
и са њима венце, и своје радости,
и све што је била њена васиона.
.
И у тој гробиници младости и цвећа
дисала је она још лепотом својом
у јесењој ноћи, у ноћи са којом
грлила је живот свих мртвих пролећа.
.
Али једне зоре, прве зоре потом,
заспале су благо њене очи дана,
њене очи цвећа, сред живих обмана,
у јесени тужној, са њеном лепотом.
.
Заспале су потом. Она, без живота
и младости, спава на крилима туге;
Место црви — мртво цвеће, мртве дуге
по њој: она спава, с њом њена лепота.
Фото: Девојка у сну; Википедија
Радо рани раздрагана,
рецитује Рилкеа, Рембоа, Ракића,
размишља романтично,
разоноди растројене,
разумно рескира,
ретко реагује ружно,
размазује руж радосно,
рехабилитује рањене,
рафинирано речи регенерише,
ритмом ригидне рекреира,
руча речну рибу, руколу, раставић,
ротквице, рен,
распевава руковети,
разиграва реп, реге, rok&rol,
рубрике романа рашчитава, расправља,
римује риме радикално,
руне распоређује ритмом рапсодије,
репресивне разочара редовно,
рашчупана ринта раднички,
ремети равнотежу раскалашних,
рафинирано размишља,
радује је рустично, рурално,
рециклажа, реинкарнација,
реконекција.
Разочарана роботиком, ракетама,реакторима
ретко рида расплакана ради разарања Руанде,
рушења Раванице,
руинирања Ртња,
рапидног раста рака,
рукополагања разбојника,
разарања раритета.
Резигнирани ратник рађа револтираног романописца,
румор растројства,
ритам ритмова:
рампапапа ,
рампапапа!
Револуционарни резиме рецитатора рима:
Репризирајмо рај,
Расветлимо раскрснице,
Растерајмо ружну разгоропађену реалност
раскоши & разврата,
разбијмо рептилски ропац!
Фото: Ропац, уметничка верзија; Википедија
СРБСКИ ЖУРНАЛ 