Ја сам цртеж слободном руком. Ја сам импровизација. Ја сам измишљотина, сачињена од снова. Увек нова. Рођена другачија. Рођена да живим против плиме. Ветрови ме носе, али ме не руше, не побеђују ме. Падам, али устајем. Ја сам од оних проклетих. Једноставна, а неразумљива. Ја сам од оних што се не плаше. То сам што сам. Најбоље на овом свету сам себи ја. Желите да вам испричам свој живот? Можда би требало, али ја нисам од оних што се жале. Направила сам сама своје изборе, зашто да се сада жалим? Све је било како је морало бити. За све је постојао добар разлог. Некада давно сам била брза, импулсивна. Знају сви и да сам превише трпељива и толерантна. Сада ме живот научио да размислим, да добро размислим о својим одлукама. Често се затворим у своје мисли, у своју меланхолију. Живим у својим тишинама, унутра у себи, јер ту је моја реалност. Не могу другачије, не могу побећи од себе. Нејасна сам често и сама себи. Не могу да гарантујем за своје речи и поступке. Мене тренутак носи. Изнад свега ја сам храбра. Ја сам баш оно што желим да будем. Не може другачије. Животне борбе су ме научиле важним лекцијама. И још морам да учим. Јер ја сам тек девојчица у телу жене. Ја сам дете свог детета. И учим да увек будем близу себе. Одлучујем сама где ћу бити. Присутна тамо где ја хоћу. Себи чувам оне које ја желим, а пуштам од себе оне друге. Проналазим се и даље. Можда никада нећу разумети живот, али у свом срцу носим свој пут. Ја сам себи све. Понекад ни сама не знам шта сам и шта мислим. Свашта ми долази на памет. Свашта у овој мојој глави живи. Ипак, моје мисли су моје. И све што ми се дешава је дар који сам добила. Ценим… Дивна је лепота живљења. Све одговоре налазим у себи. Моје очи су вам одговор. Не носим маске. Не живим лаж. Моје емоције су обојиле мене и срећна сам што је тако. Срећна сам што живим. Чиним све да сваки мој дан има магичне тренутке. Смењују се туга и срећа, али то је то. То је живот. То нас учи да ценимо вредности, да знамо шта је важно. Наше срце треба да учи, да постаје лепше, да расте… Дивно је кад срце куца. Можда се ја и обмањујем. Превише верујем људима, њиховим осмесима иза којих крију своје лицемерје. Можда се превише надам и превише сањам, али то сам ја. Цртеж слободном руком. Не програм неког компјутера, не научене фразе, не наметнуте мисли и жеље. Ја сам импровизација својих избора.
З. З. М: Из књиге ПУТОВАЊА

Фото: Књижевно вече у Блацу са З.З. Младеновић

Не говори лицемерно и лажљиво: љубим те оволико и онолико, већ нека твоја дела, већ нека твоје жртве казују каква је и колика твоја љубав.

Речи без дела и жртве ништа не казују, ништа не значе.

Само лажљиви и лицемерни људи причају о љубави.

Они који су посвећени љубави, они који се жртвују за љубав, они који живе љубав – о љубави никада не говоре!

Нема сврхе причати о љубави, ако живиш љубав.

Ако живиш љубав, твоја ће се љубав осетити и најудаљенијем звезданом јату.

Дејства љубави, енергије љубави, преко Поља Космичке Свести, допиру и до накрај ПраВасељене, допиру до свих светова, видљивих и невидљивих.

Фото: Фб страница – Fractal Multiverse

Плаче ми се ноћас
због себе, због људи,
због облака снених
којима руке пружам
а не дохватам их…
због суза у ноћи
којима краја не знам,
због тишине коју слушам
а слушати не умем,
због молитве једне неме,
неиспуњене…
Издржаћу.

Фото: Облаци; Википедија

О дођи, не умем рећи шта ме мами
Око стидљиво – груди кô врата раја
Дланови меки знојни кад смо сами
Или тај осмех што тишине збраја
.
О дођи, не умем рећи шта ме вуче
Близина два тела или блискост душа
Немири у свакој нирвани од јуче
Или ђаво који све редом нас куша
.
О дођи, не умем рећи шта ме кида
Сунце на заласку – од страсти стрњишта
Речи у ћутању речене без стида
Или сан што бежи са среће згаришта
.
О дођи, не умем рећи шта ме боли
Зора у погледу – ноћ међу зубима
Ветар у костима – прсти ми охоли
Или тупа воља могућим чудима
.
О дођи, не умем рећи шта те зове
Умирање или твоје женске ћуди
Дођи, дођи – плаши ме хук сове
И кад све се смири поред мене буди

Фото: Фототека Србског Журнала

(Кула белих ветрова подно Небеске)

Великој Души Владана Пантелића

Ако можеш да препознаш
Снове предака у водама Истера;

Ако можеш да чујеш
Далеке оне што ће
После тебе доћи;

Ако можеш да видиш душу дрвета,
Што на дну вода вековима снева,
И на тебе, гле, стрпљиво чека;

Ако можеш, у трену једном,
Да будеш предан
Правасељени и Великој Мајци;

И да заволиш сва бића
И светове ине – минуле и будуће;

И да у Љубави твориш
Дела мила Великом Духу Стварања, –

Онда си Ти, уистини,
Посвећени Син Човечији.

На водама Словенског Истера,
у Крњачи, јесени позне, 2010.

Фото: Дрво дуб, храст лужњак; Википедија

….
Пустиња у мени пева.
Ветар покреће дине.
Сунце блиста и пали
у недрима свето име.
.
Пустиња у мени плаче.
Надолазе воде промене.
Бујице односе песак
у бездане дубине мене.
.
Пустиња у мени јесте
место Свете Тишине:
ја што мислим да знам
још не знам своје Име.
.
Пустиња у теби јесте
место свете тишине:
ти што мислиш да знаш
још не знаш своје Име..

Фото: Пустиња; Википедија

Када нас више активности прати
Могу ли се праве ствари одабрати?
Како се не би у наносу хтења саплели,
Ставимо на папир све што смо хтели.
.
Правећи дневне и месечне активности,
Оне за рад и ред имају предности.
Месец дана више или мање,
Не мења много целокупно стање.
.
Свако годишње планирање
Има више простора за бирање.
Када ћемо послове обављати,
Можемо планирати више варијанти.
.
Да би све могло да стане,
Претварамо месеце у дане
Оступамо од природних токова
Ради неких временских рокова.
.
Знати одабрати шта нас срећним чини,
Добро дође, као светло у помрчини.
Гомилање послова из разних области
Може лепоту живљења да упропасти.

Фото: Кантар; Википедија

Ево још једног у низу ведрог јутра у мом животу
Јутра кога сам лако осмехом широм оивичио
Ох! уранио сам да стваралачки замесим живот
Да ми неко друго јутро не би освануло крезубо
.
Најближи комшија са ћерком – сиромашан узор
Она – трком изронила из зоре и забацила ранац
Подочњачки плаво богато подпетнички високо
Потрчала низ камени пут послу који верно чека
.
Њен отац пресамићен од врелог жезла живота
Вири у буљаво око распуклог источног прозора
Према тамноцрвеним и жутим ветрима истока
Истичући живот му је виорио као ланена завеса
.
Други комшија мрав у зони промрзлог погледа
Обучен у уско сиво и непрегледно кривудање
И не обазирући се иде кроз свој живот мрава
Продужава у даљ пут танких ставки и опстанка
.
Желите ли хоћете ли тако понављајуће живети?
То није живот дугих и широких видика слободе
Устанимо из свете ноћи поскочимо будни свесни
Изнутра знањем богати испеглајмо изгужвани свет

Фото: Беле руже; Википедија

Кораком тешким
газим први снијег
хорде магле
нападају јутра
.
Злодух збиље
заробио крик
кида срце
окове стеже
.
Сјене из таме
укорак ме прате
Псују
лажу
реже
и пријете
Лажу да те
више нема
Да си само траг
угаслог пламена
.
А не знају
они худи
да није тако
и да те има
.
Да си овд‌је
свакога трена
у грудима мојим
драга успомена
Да си вјетар
што милује лице
кап росе
на јутарњој трави
.
Сјајна звијезда
што трепери
мирис мора
дашак врели
.
Нису туга
они које немаш
туга су они
што ти срцу фале
.
Док тихи сјевер
празнину дише
у снове дођеш
са мирисом кише
Погледом кажеш
Немој да бринеш
Све је у реду
Више не боли
.
Путуј анђеле
Путуј
раширених крила
у царство доброте
спокоја и мира
.
Именом твојим
Поље мирише
уснуле љиљане
милују кише

Фото: Љиљани; Википедија

Три светла на реци.
Жута.
Тињају у тами.
Шта је под њима?
Слутим:
Стара шкрипава лађа,
шлеп крпљени,
ил рибар, поранио,
те веслом реку мути.
.
Три светла у диму реке.
Играју се скривалице.
Магла их помаже.
Крије.
А ја их, опет , тражим.
Нађем их, и помишљам-
можда су нечији дом

Фото: Светлоплава боја реке, Костарик; Википедија