ЗОРАН ЂИНЂИЋ, АНТИКОМУНИСТА НА ТИТОВОМ ПУТУ


 

Пише: Миша Матић

              djindjic 1997 kraj petokrakeЗоран Ђинђић, српски премијер, дао је живот за Србију. Политиком почиње да се бави од тренутка када је у Србији уведен вишепартијски систем. Учествује у оснивању Демократске странке, и читав његов опозициони политчки рад је прожет упечатљивом нотом антикомунизма и антититоизма. Балансирајући  између левице и центра, током опозиционог деловања, није му недостајало ни патриотизма, за разлику од острашћених левичара, који су се згражавали када је др Зоран Ђинђић на Палама пекао вола са четничким сином др Радованом Караџићем и шекспирологом др Николом Кољевићем. Убијен је 12. марта 2003. године у Београду. Суђење за његово убиство завршено је у Одељењу специјалног суда окружног суда у Београду. Иако су оптужени постали осуђени, није до краја рационално разјашњен мотив осуђених извршиоца из подземља формираног у доба владавине Слободана Милошевића, Момира Булатовића, Мила Ђукановића, Добрице Ћосића, Милана Панића, Радоја Контића, Милана Милутиновића… Део данашње јавности и даље врти разне кулоарске приче о човеку који је најављивао велики успон и велико реформисање Србије у односу на читав поратни период. До тих реформи није дошло. Да ли су разлози изостанка напредка Србије у гласинама које квалификују Зорана Ђинђића као издајника, страног агента, атеисту, протестанта и ко зна шта се још врти у главама оних који га исконски  мрзе или је разлог у низу потеза који чине наставак времена владавине комуниста. Евидентно је да Влада Зорана Ђинђића ничим није могла да се одупре погубним утицајима из иностранства, али да ли је Зоран Ђинђић могао да се одупре утицају „унутрашњег непријатеља“ и разних паразита из редова „брозних“ идеолошких наследника? Можда још није прошао довољно дуг период да би са историјске дистанце могао утврдити значај Ђинђићевих дела и недела, али после више од десет година од његове смрти, треба издвојити, на основу чињеница, оно због чега се може сматрати зашто нас Зоран Ђинђић није одвео са пута  у чије не скретање се Мунира Алечковић клела свом маршалу и другу Брозу. Уз свесно или несвесно Ђинђићево учешће, са Титовог пута као држава нисмо скренули.

Зашто?

kostunica djindjic

– Зато што је приликом разлаза  ДС са др Војиславом Коштуницом стао на страну бољшевика др Драгољуба Мићуновића.

– Зато што је одстранио старог ознаша и злочинца др Драгољуба Мићуновића[1] и његово бољшевичко друштво из ДС, па га је после уз почасти вратио са све тим окружењем.

– Зато што је после 5. октобра 2000. допустио да Србија постане жртва међуфракцијске борбе комуниста.

– Зато што је у тој међуфракцијској комунистичкој борби стао на једну страну, на страну Стамболићевих титоиста.

brozikraljica

– Зато што је у том међуфракцијском комунистичком обрачуну жртвовао ДСС , који му је идеолошки најближи коалициони партнер у ДОС-у.

– Зато што је изручио Слободана Милошевића Хашком трибуналу на Видовдан.

– Зато што није судио Слободану Милошевићу за велеиздају ( барем за то што је након референдума 1998. упркос негативном резултату допустио учешће страних представника у решавању проблема на Косову и Метохији ), већ му је изручењем Хашком трибуналу омогућио да о себи створи лажни мит националног хероја.

– Зато што је комунистичко руководство, уместо да му суди у земљи, послао у Хашки трибунал и од најгорих комуниста створио националне јунаке.

– Зато што је саставио Владу Србије са нагорим комунистичим шљамом српске политичке титоистичке сцене.

– Зато што је за потпредседника Владе именовао Небојшу Човића, комунисту кога је отерао и Слободан Милошевић.

– Зато што је именовао за потпредседника Владе Србије Вука Обрадовића, комунисту и агента КОС-а склоног насиљу и сексуалним аферама.

– Зато што је именовао за потпредседника Владе Србије др Жарка Кораћа, комунисту, некадашњег универзитетског секретара комитета СК,  чија странка СДУ је имала више потпредседника него чланова.

– Зато што је именовао за потпредседника Владе Србије Јожефа Касу, који је пре тога уништио град Суботицу и суботичко позориште уз помоћ генералског детета и вође Јула Љубише Ристића.

– Зато што је за потпредседника Владе Србије именовао комунистичког генарала Момчила Перишића, иако је морао знати да је уцењен од стране иностраних  обавештајних служби у вези изручења Хашком трибуналу.

– Зато што је за потпредседника Владе Србије именовао Душана Михаиловића, удбашког агента, који је догурао до последњег потпредседника комунистичог Извршног већа Србије у једнопартијском систему. Као власник фирме Лутра, био је у сукобу интереса.

– Зато што је за министра економије и финансија у Влади Србије именовао Божидара Ђелића, који је иза себе имао негативне резултате у ранијим пословима у Пољској, Руској федерацији и Румунији.

– Зато што је за министра пољопривреде у Влади Србије именовао Драгана Веселинова, политиколога, сина комунистичког зликовца Јована Веселинова Жарка и комунистичке министарке и љубавнице Матије Бећковића Станке Веселинов.[2] Њеогова странка је бројала двоцифрен број чланова.

– Зато што је за министра просвете у Влади Србије именовао Гаша Кнежевића, професора међународног приватног права, припадника секте Јеховини сведоци.[3]

– Зато што је за министра саобраћаја и телекомуникација у Влади Србије именовао Марију Рашету Вукосављевић, сарадницу комунисте Милутина Мркоњића[4], чије je министровање прозвело велики број афера.

– Зато што је за министра рада и запошљавања у Влади Србије именовао Драгана Миловановића, комунистичког синдикалног вођу, без озбиљнијег образовања,опскурну личност, који је касније сумњичен за пуцање на сарадницу Ранку Cавић.[5]

– Зато што је за министра за раст привреде и приватизације у Влади Србије именовао Александра Влаховића, једног од власника консултантске фирме Дилојт туш, који је тиме био у сукобу интереса.

– Зато што је за шефа посланичке групе ДОС-а у Народној Скупштини Србије именовао Чедомира Јовановића, тада несвршеног студента ФДУ, без дана радног стажа.

– Зато што је за савезног министра спољних послова именовао Горана Свилановића, човеку који се отворено залаже за независност Косова.

– Зато што је за савезног министра унутршњих послова именовао Зорана Живковића, приватног предузетника из Ниша.

– Зато што је за савезног министра за телекомуникације, именовао Бориса Тадића, клиничког психолога, искреног праксисовца, коме је за време Броза било мало комунизма.

– Зато што је за председника савезне скупштине именовао већ више пута поменутог стаљинисту др Драгољуба Мићуновића.

– Зато што је вођење Административног одбора, а потом и Одбора за безбедност Народне скупштине Србије поверио Горану Весићу, некадашњем члану СПС-а, члану београдског Извршног одбора из времена градоначелниковања Небојше Човића. У исто време када је водио скупштинске одборе, Горан Весић је био и саветник савезног министра за унутрашње послове Зорана Живковића.

– Зато што је на јавну сцену уздигао Ненада Чанка, комунисту титоидног профила, који подржава сецесију Војводине и пропагира све што је антисрпско.

– Зато што је бригу о решавању проблема Косова и Метохије поверио Небојши Човићу, бившем члану ЦК СКЈ Момчилу Трајковићу и Милошевићевој министарки за бригу о породици Ради Трајковић са листе СРС.

– Зато што је у власт и политички живот увео странке које не би прешле цензус ни на најмањој општини у Србији, а од њихових такозваних лидера створио личности који управљају животима грађана Србије.

– Зато што је уз враћање веронауке у школски систем, допустио и беспотребно увеђење грађанског васпитања.

– Зато што је свој први премијерски савет примио од комунистичког идеолога, калемара Добрице Ћосића из Велике Дренове и са њим се редовно консултовао.

– Зато што је наставио негативну селекцију који су комунисти увели 1944.

– Зато што препустио управу джавним институцијама нестручним људима са маргиналних партијских листа.

– Зато што је допустио оружани упад у државне институције људима из криминогене средине.

– Зато што је неспосбним људима дозволио неуспешно спровођење Закона о екстра профиту.

– Зато што је погрешним потезима дозволио афирмацију људима на којима треба спровести лустрацију за период од 1944.

– Зато што је одуговлачио са променом Милошевићевог Устава, коју није заправо ни започео, упркос Уговору са народом.

– Зато што је обећао изборе након 18 месеци, које је одбио да спроведе.

– Зато што је допустио неконтролисано финансирање из иностранства организацијама које су под контролом страних влада.

– Зато што је одустао од реституције.

– Зат698images (2)о што га је као премијера чувало приватно обезбеђење састављено од нестручних људи. Пошто је своју главу ставио на поверење људима попут Милана Веруовића Бургије, чему грађани могу да се надају?

Председник Србије Томислав Николић се поново састао са Добрицом Ћосићем, калемаром из Велике Дренове, а Небојша Човић, комуниста кога је отерао Милошевић, поново управља Београдом, помаже му Горан Весић.

Београд, 2. децембар 2013.


[1] Лука Степановић, Равна Гора победити мора, Београд 2001.

[2] Војин Лукић, Сећања и сазнања, Београд 1989.

[3] Петар Милатовић Острошки, Политичари наши, белосветски секташи, Истина бр 28, Беч 4. септембар 2005

[4] Рада Ковачевић, Од афере до озбиљне оптужнице, Ревија 92, Београд 31. март 2007.

[5] Бивши министар рада пуцао у председницу АСНС, Глас јавности, Београд 9. август 2007.

Advertisements

2 comments

  1. Повратни пинг: Миша Матић: Зоран Ђинђић антикомуниста на Титовом путу | Видовдан Магазин
  2. Повратни пинг: Миша Матић: Зоран Ђинђић антикомуниста на Титовом путу | Патриот

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s