Лабуд Н. Лончар: Као срна
Као срна страшљива
Маглом огрнута у
Јесењем јутру
Тананим ногама и
Очима великим као мјесец
Кроз недосањани сан
Газиш опало лишће.
.
Прилазиш мом кревету
Прислањаш главу на
Моје груди.
.
Уздах проломи јутро
Које постаде
Један велики шарени цвијет
И са младе необране крушке
Над креветом
Капну суза радосница.
СРБСКИ ЖУРНАЛ 