Сред затона је нашег – знаш ли –

Спавао воде зелени сат,

Кад су војни бродови зашли

Међу нас, као бразде траг.

.

Четири сивих. И питања

Тиштала су нас читав час

И препланули од сунчања

Матрози ишли покрај нас.

.

Примамљив поста свет и шири.

Ал отпловише ко кроз сан.

Видесмо кад се сва ччетири

Зарише у ноћ, у океан.

.

Обично опет би сред мора,

И терпну светионик, вал,

Кад су са ниског семафора

Послали задњи свој сигнал…

.

Животу треба тако мало,

Теби и мени, деци свој,

Та срце би се радовало

И најмањој новини тој.

.

Откри на џепном ножу – праха

Далеке земље макар трун

И свет ће бити истог маха:

Чудан,шарене магле пун.