Из Језгра Духовног Сунца,

што је Пупак Пра Васељене,

појачава се тајинствено зрачење,

које већ запљускује

свеколика звездана јата,

па и саму Мајку Земљу,

која од Планете, гле,

душевно и духовно

узраста у Звезду!

Све оне душе које су усаображене

са Језгром Свеколиког Живота,

осећају милост и радост

буђења Новог доба;

осећају, и препознају,

унутарњи преображај и преиначење

свих тананих титраја и трептаја

у суштаству властитог бића.

 

После свега, гле!

остаде само сан,

и једна песма –

тужна и сетна –

о Србији

које нема

више!

 

После свега, гле!

остаде само слика

плаветног горја

 једног,

у даљини

зелена сутона,

кад багрем бео

цвате!

 

После свега, гле!

сами и сетни

остасмо –

у свету

што

у мрак тоне –

премила

Мајко

Србијо!

Лирски записи

 

Није важно ко је колики Србин, важно је колико Добро може Србин да учини за Србство.

Узрок свих србских међусобица, размирица и сукоба јесте наша србска сујета и таштина.

Нама је од свега најважније ко је колики Србин, а, зацело, требало би да нам буде најважније – да нам буде битно! – какав је Тај Србин, какав је Тај Човек Који Јесте Србин, на Делу; какав је, по Делима својим.

Не само што Дела најлепше казују о Човеку, већ Дела, уистини, Јесу Сам Човек!

Изван Дела и без Дела нема ни Човека.

Изван Дела и без Дела нема ни Љубави, ни Доброте, ни Истине.

Никада нисам желео да будем ни Велики ни Мали Србин – штавише, нисам ни размишљао о томе – већ сам се вазда трудио да моја Дела – ако се то икако може догодити! – буду већа од мене.

Да ја о себи самоме ништа не сведочим, већ да моја Дела сведоче о мени, пред онима што ће после мене доћи, пред онима што морају доћи из једне далеке будућности.

Сви србско-србски ратови, кроз векове и светове, вођени су, најчешће, због србске сујете и таштине.

Данас смо, гле, поново постали белосветско робље, само са наше србске сујете и таштине, само због тога што никако не можемо између себе да се договоримо, ко је од нас Највећи а ко Најмањи Србин.

За почетак, ево, ја пристајем, да будем Тај Најмањи Србин међу свим Србима!

И трудићу се, као Најмањи Србин, да моја Дела буду достојна и Предака и Србства.

Лирски записи

 

Народ се подиже, усправља и учвршћује кроз појединце, кроз самосвојне и освешћене личности.

Народ је НадУмна Заједница, илити Тајинствени Сабор појединаца, суштих појединаца и личности које спаја, повезује и прожима Један-Те-Исти Дух Народа, Једно-Те-Исто Биће Народа, Једна-Те-Иста Душа Народа, Једно-Те-Исто Суштаство Народа.

Из Духа, Бића, Душе и Суштаства Народа происходе Порекло, Предање, Преци, Језик, Писмо, Вера, Крв и Родна Груда (Родина).

Народ је увек Сушти!

Народ је Божанско Тајинство!

Народ није нешто обезличено, неодређено, магловито, неразјашњиво и неизрециво, како несловесни и неосвешћени сматрају и  мисле.

Од наших мисли, осећања, речи и дела

у овом животу,

зависиће наш будући живот.

Оно што данас сејемо,

то ћемо, зацело,

сутра жњети.

То наше вечно долажење и одлажење,

 и поновно долажење па одлажење –

то наше бескрајно врћење укруг

без сврхе и смисла –

мора да се оконча у овом животу,

у овоме животном току.

Морамо да откријемо Пут навише

 што ка Језгру Светлости води!

Сваки је човек слободан,

онолико колико жели

да буде слободан;

сваки је човек слободан,

онолико колико заслужује

да буде слободан;

сваки је човек слободан,

онолико колико је у стању

да носи од бремена слободе;

сваки је човек слободан,

онолико колико уме

да снева о слободи!

 

Свет није постао на Почетку,

нити ће нестати на Свршетку.

Почело и Кончело постоје

само у Вечноме Сада.

Вечност је, уистини, Вечно Сада.

Створитељ Ствара у Трену Вечнога Сада.

У Стварању нема ни Прошлости

нити Будућности.

Ништа није Постало,

Ништа неће Нестати.

Лирски записи

 

Замисли само, колико је видљивих и невидљивих сила радило кроз стотине стотина векова, кроз стотине стотина тисућа година, да би ти био то што јеси!

Замисли само, која су све божанска, небеска и земаљска дејства, од прапочетка без почетка, од ПраИскони преко Искони, учествовала у стварању и обликовању бића које ти јеси!

Замисли само, све своје небеске и земаљске претке, сва она појавна и непојавна Суштаства; Сушта Суштаства која су у твом обличју и лику оставила свој стваралачки светлосни запис!

Замисли само, све оне прегаоце и ствараоце из божанских светова, из најудаљенијих звезданих јата, из Самога Срца Неба, који су сневали тебе, који су маштали о теби, који су свеколику Створитељеву  творевину припремали за тебе, који су те провели кроз најдоње светове минерала и биљака, кроз видљива и невидљива царства многих и различних створења, да би ти могао рећи: Боже, ја сам Твој!

Замисли само, заиста, само замисли!

И, радуј се животу, радуј се што ти јеси ти, радуј се што можеш да сневаш, певаш и љубиш, радуј се свему, радуј!

 

Негда сам и ја,

У сну, љубио:

Облаке румене

И Месец, сјајан,

Понад горја;

 

И певао, сетан,

И плакао –

Не од туге и боли,

Већ од миља неког –

У свитање једно,

Бледо,

Над пољем

Широким.

 

Залуд смо Светлост

тражили у свету; –

Светлост је само

у душама нашим.

Залуд смо Љубав

тражили у свету; –

Љубав је, гле,

у срцима нашим!