Има тренутака, кад нам се чини,

да се цео свет окренуо против нас,

те да је над нама небо заувек затворено.

 

Да не умемо,

да не можемо и,

да не знамо ништа.

 

Да смо посве бескорисни створови.

 

Да смо јадни и бедни.

Да смо нико и ништа.

 

Има тренутака, кад нам се чини,

да не припадамо никоме,

 да смо никоји и ничији.

 

Да смо сами против света.

Да смо умоболни и душеболни.

Да смо заувек одбачени

и напуштени од свих.

 

Заиста, има тренутака,

кад осећамо гађење над самима собом,

и када се самих себе стидимо.

Лирски записи

 

О тајним друштвима, о тајним братствима, о тајним обавештајним службама.

Србски ген је чудесан, србски светлосни запис је надмоћан.

Користимо то у тајном рату против својих вековних и заклетих душмана.

Оснивајмо тајна друштва, оснивајмо тајна братства, оснивајмо тајне обавештајне службе.

Загосподаримо Балканом, загосподаримо Европом, загосподаримо Светом!

Можемо ми то, и позвани смо за то!

Ново доба, по свим предањима древних, припада ВедСрбима.

То никада не заборављајте!

Нека буде на десетине, на стотине, на тисуће србских тајних друштава, србских тајних братстава, србских тајних обавештајних служби.

И нека сви раде за Србство и Србију!

Растуримо све душманске обавештајне службе, растуримо сва душманска тајна друштва и тајна браства, растуримо све њихове окултне и магијске центре моћи, растуримо и уништимо све оно што је противу Србства и Србије.

Нека то буде свети рат за Србство и Србију.

Нека то буде освета древних србских богова.

Само тако, само таквим тајним ратом, ратом на вишим ступњевима тајинствених оностраних знања, можемо победити све душмане своје.

Можемо ми то, и позвани смо за то!

Управо ће се у таквом рату, у таквом светом а тајном рату, у најлепшем и најдивотнијем виделу, испољити и пројавити древна србска надмоћ.

Заиста, ово је последњи тренутак опстанка нашега: или ми, или душмани наши!

А ми, свакако, морамо да победимо, јер је и записано – да побеђујемо!

Лирски записи

 

 

У Васељни, као и у Пра Васељени, у свим световима на свих Дванаест Ступњева Божјега Стварања, од најмањег до највећег, од најтананије честице до исполинске звезде која је стотинама пута већа од нашега Сунца; те све ино што постоји и обитава у појавним и непојавним звезданим јатима; усаображено је, и дејствује, по Једноме Највишему Закону, од почетка без почетка све до свршетка без свршетка.

Како бисмо, са становишта осећања и задивљења,  песнички описали, представили и осликали Највиши Закон?

То је Закон који се заснива на узајамности и саобразности, на свеприсутности и свепожртвованости, преко поистовећивања и истоветности те све до  Једности.

Сликовито речено, Свеколико Мноштво јесте само привид, а у Стварности, у Суштој Надбитијној Стварности, постоји само Једно у Једноме!

Чему нас учи овај Највиши Закон?

Закон нас учи несебичном делању, пожртвовању и жртвовању за ближње и суближње.

Ми Јесмо само онда Божанска Битија, када несебично, из Љубави, деламо и чинимо за свеколика бића у свим световима!

Само тада Ми Јесмо!

Јесмо бесмртни и вечни!

Када живимо по Највишему Закону, ми не подлежемо Смрти!

Само у томе случају, Смрт над нама нема никакву власт!

Себично живљење и себично делање изравно нас подводи под Власт и Закон Смрти!

Смртнима постајемо онога часа, када престанемо да чинимо за ближње, да деламо за ближње, да се жртвујемо за ближње.

Када престанемо да се жртвујемо за Свеколики Живот у Пра Васељени!

Али жртвовање за Живот и за Пра Васељену, подразумева, истовремено, и жртву за својега животног друга, за своју децу, за своју породицу, за свој род, за своје племе, за свој народ!

Ниједан се животни и духовни степеник илити круг не може занемарити и прескочити.

Све је усаображено са свиме, и све подлеже Највишем Закону, а тај Највиши Закон јесте Живи Бог, јесте Живи  Дух Стварања.

Сврха нашега доласка у Овај Свет јесте учење, образовање и стварање.

Ми смо, заиста, рођени Одозго, рођени од Великог Живога Духа Стварања, за сутворце Великог Вечног Творца!

Сваки онај који, свим бићем и суштаством својим, прихвати то да буде сутворцем Великом Вечном Творцу, тај ће, уистини, бити и усаображен са Вечним Животом у Себи.

Искусиће Вечан Живот сада и овде на Земљи!

 

 

Путуј ка Праву,

царству богова,

путуј далеко и све даље! –

 

 тамо иза свих даљина,

тамо иза свих висина,

тамо иза свих дубина,

тамо иза свих празнина;

 

да се сретнеш

с прецима својим,

 с прецима својим боговима;

 

где ћеш наћи љубав своју,

љубав своју и лепоту,

љубав своју и доброту,

 

и живот свој вековечан

у вечноме, гле, Ирију!

 

Лирски записи

 

Ти си окружен невидљивим чуварима.

Они су свуда око тебе.

У сваком трену они бдију над тобом.

Они ти помажу у сваком трену и на сваком месту, свеједно да ли ти верујеш или не верујеш у њих.

Ако им верујеш, више ти и боље могу помоћи.

Њихова љубав према теби, гле! узраста упоредо са твојом љубави према њима.

Љубав за љубав – такав је закон духовних светова.

Једна љубав рађа другу љубав; једна љубав рађа мноштво љубави.

Из једне љубави могу да израсту све љубави.

Једино љубав може да роди другу љубав.

Љубав увек и свуда рађа саму себе.

Никада љубав не може родити нешто што није љубав.

Овај закон важи за све светове; за све видљиве и невидљиве светове, за све овостране и оностране светове.

Љубав је привлачност.

Љубав је највећа и најмоћнија сила у свим световима.

Сила љубави и дејство љубави – то је оно што држи сва бића и све светове.

То је сила над силама, дејство над дејствима, енергија над енергијама.

Сила, дејство и енергија јесу суштаства љубави.

На тим суштаствима почива живот; та суштаства и јесу сам живот.

Суштаства љубави – суштаства живота.

Љубав није оно што људи мисле да јесте; љубав је оно што људи никада не могу замислити да јесте.

Јер љубав превазилази и надилази све замисли наше.

Љубав се не може замислити; љубав се може осетити, доживети и, живети.

А највише од свега јесте – бити сама љубав!

Ти си окружен невидљивим чуварима.

Они су управо твоја љубав!

Лирски записи

 

Чувајте свој матерњи језик, чувајте дивотни језик својих божанских предака!

Чувајући свој језик, ви чувате себе, чувате своје претке и своје потомке.

Језик је у вама, и ви сте у језику.

Ви живите у језику својих предака богова; ви сте биће језика!

Језик је светиња.

Језик је галактичка вертикала.

Ваша је душа повезана са језиком ваших предака.

Само преко језика божанских предака ви можете да ступите у везу са својим божанским прецима.

Ви можете учити и знати многе језике, али сви ти туђински језици које говорите, не могу бити повезани са вашом душом, са вашим унутарњим бићем и суштаством.

Ваша глава може да говори многе језике, али ваше срце говори само матерњи језик, само језик ваших предака богова.

Сада ми, у трену, на ум паде једна реч која се ових дана често употребљава: дигитализација.

Уместо те тврде и опоре туђице, користите србску реч: убројчавање!

Лирски записи

 

 

01

Одувек је мед Србима било издајника Србства.

Никада Србство није ни разарано извана, већ увек и вазда изнутра.

Издајници Србства разорише и уништише Србство.

Ко су издајници Србства?

Ко су издајници уопште?

То је крвни и духовни шкарт, отпадак, испрдак.

Лош ген, лош днк, лош светлосни запис.

Издајници су болестан орган у организму расе, народа, племена, рода.

Обично се издајници рађају у оним породицима у којима постоји залутали ген, залутали днк.

Ако је нека прабаба или чукунбаба била силована, па затдруднела, од туђина, тај ће се туђински ген, туђински днк, туђински светлосни запис појавити у неком њеном далеком потомку.

Тај далеки потомак залуталог гена, биће издајник свога рода и племена.

Тако тумачи и разјашњава древна тајна духовна наука.

Нама је, данас, тешко да се носимо са издајницима, са тим туђинским геном мед нама.

Ужасно тешко!

Много је издајника, много је туђинског гена.

Савремену србску интелектуалну, културну и политичку елиту чине управо Срби туђинског гена.

Они држе све полуге моћи унутар Србства и Србије.

А управо њих подржавају сви наши заклети душмани из Ватикана, Лондона, Брисела и Вашингтона.

Ми смо скоро немоћни.

Ми смо моћни, а немоћни.

На сваког расног Србина кидише на стотине и тисуће изрода, погани и душмана.

02

Сав се белосветски олош и шљам удружио и заверио против Србства.

Олош и шљам извана, олош и шљам изнутра.

Наумили су да нас сасма сатру и затру.

Само им је то на уму.

Боримо се, али не знам да ли ћемо успети да се изборимо!

Тешко је, и све теже бива.

 

03

Сутра ћу поћи на село.

Неће ме неко време бити мед вама и са вама.

Ако ми Татјана, у међувремену, буде писала, нека зна да јој не могу одговорити на писмо све док се са села не вратим.

Сиромашан сам, попут многих од вас, па не могу да купим лаптоп, да вам и са села пишем.

Сваки је расни Србин сиромашан.

Сиромашан, а духом богат.

Тако је одувек бивало.

И тако ће још задуго бивати.

04

Јесен је лепа и сетна.

Лепа, сетна и смирујућа.

Тужна и сетна вилинска свирка у жутим и руменим крошњама дрвета.

Панонска, банатска јесен је пуна туге и сете.

Туге и сете која тишти и притиска душу.

Зато се људи у Панонији, у Банату, најчешће вешају у јесен жуту, румену и сетну.

Доживео сам то.

Доживео сам једну позну јесен негде у банатској равници.

Имао сам тада двадесет и једну годину, а пожелео сам да се убијем!

Спасила ме поезија.

Поезија и лепота.

Од тада, од те јесени, обожавам поезију и лепоту.

Посветио сам се поезији, и посветио лепоти.

05

Имам шездесет и пет година, и не жалим ни за чим што је минуло и прошло.

Песник нема потребе ни за чим да жали, јер живи у својој поезији.

Цео живот, ма трајао и триста година, јесте само овај тренутак.

Јесте само ова песма.

Ова лабудова песма.

По једном древном предању, лабуд најлепшу песму испева у трену кад одлази из света.

Свака моја песма јесте моја последња песма.

Од древних хималајских и тибетанских посвећеника научио сам, још у раној младости, да живим овај тренутак као последњи тренутак.

Говорили су ми: живи овај тренутак као последњи тренутак, и познаћеш да је живот вечан!

У трену сам то схватио и освестио, и од тада, од ране младости своје, живим овај тренутак као последњи тренутак, и сваку своју песму доживљавам као своју последњу песму.

 

 

Лирски записи

Пише: Драган Симовић

 

Србију и Србство разориће унутрашња, србијанска фукара и азиланти.

Србију и Србство разориће и уништити башмебригизам и нихилизам србијанске (београдске) англофилске, франкофилске и германофилске интелигенције; онај олош и шљам што се потуљено, подмукло и лукаво богатио на свим србским патњама, несрећама и страдањима у двадесетом веку; онај олош и шљам који је деведесетих година прошлога века (а поготову од петооктобарског државног удара извршеног у сарадњи са бриселско-вашингтонским сатанистима) еволуирао од укро-југословенштине и усташо-комуњарштине до англо-лихварске евроунијаштине и мундијалштине; онај олош и шљам који се даноноћно клања златном телету и мамону; онај олош и шљам који се слуђеном, ојађеном и обесправљеном народу представља као тобожња политичка и културна елита.

Е, управо тај и такав политички и интелектуални олош и шљам, та и таква унутрашња, србијанска фукара – која не зна за част и достојанство, за родољубље и патриотизам – увезла је у Србију (у чопорима и крдима) дивље и, скоро, људождерско-бесловесне азиланте, из свих могућих балканских недођија и вукојебина, како би се – а све по налогу бриселско-вашингтонских сатаниста – посве разорило и уништило Србство изнутра.

Од тих дивљих, варварских и бесловесних азиланата највише страдају наша деца.

Они отимају и пљачкају, они силују и убијају.

Они ће, ако се (у последњи час!) не пробудимо и освестимо, бити наша највећа ноћна мора, наш највећи ужас и пакао, у времену долазећем.

Да бисмо спасили себе и своју децу, да бисмо одбранили Србство и Србију, ми морамо, на све начине, да чувамо и бранимо једни друге (у сваком трену и на сваком месту!), да јачамо и снажимо свој (србски!) војнички, витешки и ратнички дух.

Хиперборејско, ведско и аријевско Србство мора да васкрсне, мора поново да се роди!

 

 

Лирски записи

Пише: Драган Симовић

 

Србска се мора сачувати!

Јер, Србска није родна груда само Срба из Србске, већ домаја свих Срба.

Србска мора бити – Србска!

Срби морају да чувају Србску од оних Срба којима је Србство у новчанику.

Из искуства знамо, да су то најпотуљенији непријатељи Србства.

Тобожњи Срби, а тако лукави и подмукли душмани Србства!

То су они Срби којима Србство није ни у Крви нити у Духу.

Србска је домаја свих нас.

Ја тако видим и осећам.

Ако би нестала Србска, нестало би и Србство.

Иако мања од Србије, Србска је, можда, духовно и јача од Србије.

Знам доста Срба из Србске.

Знам их, и поштујем их.

Поштујем их, и ценим.

У њима обитава нешто праисконо србско, што се у Срба у Србији давно изгубило.

Србска се мора сачувати!

Лирски записи

Пише: Драган Симовић

 

Унапред знам, да ће ово само мањина схватити и прихватити, али, свеједно, ја за мањину вазда и пишем.

Правилно је писати и изговарати: Република СрБска.

И, не само што је правилно, већ постоји и један много дубљи разлог, који само песници посвећеници знаду, због којега би требало да се зове Република СрБска, а не Република СрПска.

Одмах да разјаснимо.

Нема ни један једини разлог, да се, у овом случају, једначе сугласници по звучности, зато што се подједнако лагано изговарају гласови БС као и ПС.

Штавише, много је лепше и топлије звучање двојних гласова БС, него ПС.

Уз то, не само што је лепше и топлије звучање двојних гласова, који се изнутра, по природи својој, сами од себе једначе по звучности, већ се и језик, при изговору, мање ломи.

Колико ће бити стамена, јака, чврста, снажна и постојана творевина Србског Бића – не само на физичкој, привредној, војничкој и ратничкој разини, већ и у равни Духа Стварања – умногоме зависи и од тога, да ли ћемо је звати СрБска или СрПска!

По мени, довољно је рећи само СрБска.

Родина СрБска; Домаја СрБска.

(Домаја је древна ведсрбска реч за домовину, родину, родну груду.)

Зашто ја стављам нагласак на глас Б, а одбацујем П, када је у питању корен речи СРБ?

Зато што је СРБ усаображен са Духовним Језгром Србске Акаше.

Светлосни титраји и трептаји, илити: онострана светлосна и звучна фреквенција гласа Б, повезује наше унутарње биће, преко најтананијих нити вечне космичке потке, са Унутарњим Суштаством Великог Духа Стварања.

Забуну су и пометњу, код једначења сугласника по звучности у србском језику, учинили они србски филолози и лингвисти (србска реч: језикословци!) који нису били песници по свом унутарњем стваралачком бићу, већ само књишки теоретичари и позитивистички интелектуалци.

Требало је, песнички речено, да све правописне и језичке законе усаглашавају у сарадњи са песницима.

Ово вам казујем из знања, а не из нагађања.

Из знања, кажем, зато што сам и сам стударао филологију, те отуда и знам како размишљају филолози и ини интелектуалци који се наслањају на европски позитивистички и материјалистичи светоназор.

(За светоназор, илити: поглед на свет, постоји још једна ведсрбска реч: мировозреније.)