Лирски записи

 

Поштуј самога себе, па ће те и други поштовати.

Љуби самога себе, па ће те и ближњи љубити онолико колико ти самога себе љубиш.

Не страхуј од људи, и не стрепи за властити живот.

Твој живот је повезан са Великим Животом.

Твој живот није изван Великог Живота.

Твој живот је вечан у Вечном Великом Животу.

Поштуј самога себе, и љуби самога себе.

Само онај ко поштује и љуби самога себе, поштује и љуби све око себе.

Не тражи од других да те поштују и љубе; нека те они сами поштују и љубе.

Љубав не зна за силу и присилу.

Љубав се рађа и живи у слободи.

Љубав је онолико љубав колика је њезина слобода.

Слобода је услов свих услова.

Тамо где нема слободе, нема ни човека.

Ово је свет у којему страх царује.

Твоја је дужност да се уздигнеш понад страха.

Да, као будни стражар са куле, надзиреш и пратиш страх, али да никада не будеш у страху од страха.

Боље је часно умрети, него живети у страху од страха.

Ко живи у страху од страха, никада не може бити човек вертикале.

Ко живи у страху од страха, никада лепоту, доброту и љубав познати неће.

Лепша је смрт, и више смисла има, него ли живот у страху од страха.

Говори себи: Ја сам чедо богова.

Говори себи: Моји су преци богови, и моји ће потомци, такође, бити богови.

Говори себи: Не желим да имам претке мање од богова, нити, пак, желим да имам потомке мање од богова!

То је Србски Завет.

То је Завет Богова.

Ти си на Правоме Путу!

Лирски записи

Свакако примећујете, осећате и видите, да овај спољни свет бива, скоро, из дана у дан, све тамнији, све мрачнији.

Да је у спољноме свету све мање светлости, све мање топлине, све мање праисконе радости и, наравно, све мање љубави.

Нарочито се то осећа и запажа од овог минулог пролећа, од минулих пролетњих киша, од минулих пролетњих поводања и поплава.

Као да је светом завладао сутон, као да је свет улетео у онострана пространства вечног сумрака, вечитог вечерњег сутона.

Вагре некако тајинствено чиле и гасну у пределима, у крајолицима – како на земљи тако и на небу –

губећи ону праискону јасноћу и красоту; губећи онај тајносани, етерични и флуидни титрај и трептај; губећи онај мистични одсјај и одраз првобитне светлости, првобитног девичанског стварања.

Све мање је радости, све мање милости, не само у људима, већ и у иним бићима, у животињама и тицама, у биљкама и дрветима, у пољскоме цвећу.

Као да је светом завладала тама од века.

Као да се свет наглавце преокренуо и, у своју супротност преобразио.

Као да људи нису више људи, као да животиње нису више животиње, и као да биљке нису више биљке.

Ништа више није као некад, и ништа више на себе не наличи.

Једину утеху и радост, једину дивоту и љубав, човек још може да нађе и открије у свом унутарњем бићу –

у свом унутарњем свету, у свом унутарњем звезданом јату, у свом унутарњем праводеану светлости.

Свако се од нас осећа све самљим у свету.

Све самљим, све тужнијим, све сетнијим, све невеселијим.

И, чини нам, као да ни ми нисмо више ми, нисмо оно што смо негда били, нисмо оно што би требало да будемо.

Нешто нам мањка, нешто нам фали, нешто нам недостаје – а не знамо што је то што нам мањка, што нам фали, што нам недостаје!

Сви убрзано сахнемо, копнимо и венемо због мањка љубави у свету; због таме од века која све притиска, гуши, мори, расплињује и растаче.

Али, и то ће проћи, и то мора проћи!

Лирски записи

 

Дуго сам трагао за одговорм, шта може бити узроком узајамног и тренутачног разумевања, саосећања и свеколиког прожимања на свим ступњевима Постања – два човека, двају бића, двеју душа.

Још сам у раној младости – испрва само наслутио, а потом и схватио – дошао до увида, да разумевање, саосећање и свестрано прожимање између два човека, између двају бића, не зависи ни од умног илити духовног образовања, ни од крвне блискости и сродности, као ни од ступња свести, већ од нечега тајинственог, оностраног, недокучивог, непојмљивог и несазнатљивог; од нечега што је с ону страну ума и свести, од нечега што је тамо негде иза свих знања и сазнања.

Питао сам се, дакле, шта је узроком љубави, велике и бесмртне љубави, између двају бића, између двеју душа мушког и женског; шта је то што разлучује несебичну и бесмртну љубав од обичних свагдањих љубави, од заљубљености, допадљивости и привлачности.

Јер сам одмах препознао, и освестио, да велике љубави, превасходно између мушког и женског, између човека и човечице, нису узроковане, нису изазване, нису покренуте, гле, ничим спољашњим, ничим пролазним, ничим овосветовним, па, штавише, и ничим телесним, плотским, путеним; зацело, ничим од онога што се умом и свешћу може разјаснити и осветлити.

Напросто, две душе, два бића се нечим изнутра, нечим тако дубоким и високим, узајамно снажно привлаче, а да нико из њиховог окружења не може да одгонетне и појми шта је то тако тајновито што њих тако снажно привлачи једно другом до поптпуног спајања и сједињења у једну личност, у једну душу, у једно биће, у једно суштаство; сједињује до потпуног потирања сваке индивидуалности, самобитности и самосвојности.

Тек сам много година доцније дошао до познања, да узроком и разлогом разумевања и прожимања двеју душа јесте њихово заједничко галактичко, звездано, космичко порекло и искуство.

Те две душе, та два бића долазе из истог звезданог јата (где су, можда, милионима годинама заједно обитавале), из истог сазвежђа а, некада, и са исте звезде; те две душе, песнички речено, припадају истом звезданом јату, истим звезданим и космичким оностраним таласима.

Надаље, те две душе се разумеју, споразумевају и привлаче – не преко ума, срца и свести, већ преко нечега што је, истовремено, испред и иза ума, срца и свести, а то су светлосне потке, светлосни запис у најсуптилнијим, најтананијим просторно-временским отисцима и поткама, у отисцима и поткама изван простора и времена, у отисцима и поткама првобитних космичких честица и таласа.

Напросто, они се саосећају, они се препознају, разумеју и привлаче преко свих својих генетских и светлосних записа, преко ћелија, честица, атома, молекула, неурона, вибрација, титраја и трептаја из Првобитног Заметка Живота, из Језгра Првобитне Светлости, из ПраВодеана Свести.

Ако ово писаније нисте посве разумели, или, пак, ако га уопште нисте разумели, то је стога, што је и Песнику тешко да она тајинствена и онострана сазнања преведе са мета-језика, са заумног, оностраног, херметичког  језика на овострани, умни, разумљиви и разјасни језик, на језик од овога света.

Лирски записи

 

Србство је разорено и поробљено изнутра.

Не говорим о Србији, већ о Србству.

Србија није битна, битно је Србство, зато што је Србство узрок, а Србија последица Србства.

Када се топи и губи Род и Раса, тада држава више и није битна.

Чему држава, ако нема Рода и Расе?!

Ако нема Народа који ће да држи државу, свака држава је сувишна и бесмислена.

Пропаст Србства почиње са покрштавањем, са прихватањем јудео-кршћанства као лажне духовне вертикале Србства.

Јудео-кршћанство је унело смутњу у Србство.

Са примањем јудео-кршћанства почињу смутна времена за Србство која трају, без престанка, до дана-дањег.

Са примањем јудео-кршћанства одмах су отпочеле србске међусобице, племенски и родовски ратови унутар Србства, унутар Расе.

Покрштавање се одвијало огњем и мачем.

У време покрштавања Србство је доживело најужасније и најјезивије погроме.

Србство је још тада преполовљено.

После тих најгрознијих погрома, ми смо били лак плен за све наше непријатеље.

Немањићи, које толико славимо и величамо, запечатили су судбину Србства.

После Немањића, унакажено Србство није више било ведско, хиперборејско и аријевско Србство.

Престало је бити Србством светих и посвећених ратника, престало је бити Србством Расе, Србством Узвишене и Племените Звездане Расе.

Ниједна србска аристократија и ниједна србска културна и духовна елита после покрштавања, није више била – Србска!

Била је јудео-кршћанска, била је туђинска, али никада, уистини, Србска!

Јудео-кршћанство је увек јудео-кршћанство, свеједно да ли је источно или западно.

Наши заклети душмани били су и остали управо јудео-кршћани, без обзира што смо и ми сами постали јудео-кршћани!

Јудео-кршћанска Европа јесте најмрачнија Европа.

Јудео-кршћанска Европа јесте наш заклети душманин, и, управо та јудео-кршћанска Европа и ради данас на коначном затирању Србства.

И заиста, ми ћемо као Род и Раса посве ишчезнути, ако не одбацимо јудео-кршћанство.

Јер, све док смо јудео-кршћани, ми смо оковани, ми смо у ланцима јудео-кршћанске магије и идеологије.

Србски Дух је спутан јудео-кршћанством.

Спутан, заточен, заробљен.

Ми се заваравамо православљем, јудео-кршћанским правословљем.

Јудео-кршћанско православље није наше галактичко и космичко Хиперборејско Православље.

Како ћемо да се боримо против оних чију смо религију примили, чију смо идеологију примили, чији смо начин размиљања и живљења примили?

Нема ту никакве истинске борбе.

Ту ничега нема.

Ми данас видимо и кажемо, како су све наше културне и политичке елите – прозападне.

Оне су прозападне не само од данас, не ни од јуче, већ од покрштавања.

Кад кажем да су све наше културне и политичке елите прозападне, онда желим и разјаснити: оне су јудео-кршћанске.

У новијој нашој повесници највећа су наша обмана и опсена били комунисти.

Комунисти су били најжешћи прозападњаци, комунисти су били најокорелији јудео-кршћани.

Они су само вешто глумили отпаднике од јудео-кршћанства, а у својој суштини, а у својој души они су били и остали најлукавији језуити.

Бивши комунисти јудео-кршћани, данас су најревноснији атлантисти и глобалисти и, опет јудео-кршћани.

Основа свих европских и западних покрета у последњих десет векова, свеједно да ли су леви или десни, јесте јудео-кршћанство.

Сви европски и западни изми јесу јудео-кршћански и, заувек ће остати јудео-кршћански.

Када то схватимо и освестимо, тада ћемо, као Род и Раса, васкрснути.

Тада ћемо се поново родити; али Одозго, из Језгра Галаксије, из Суштог Суштаства.

ПЕСНИКОВА НАПОМЕНА

Преузимајте одмах моје лирске записе, и чувајте их за себе, као и за оне који ће после вас доћи.

Јер не знам колико ћу још времена моћи да објављујем своју поезију и лирику на Србском журналу!

Ви сте, надам се, разумели зашто вам ово поручујем.

Има доста оних којима моје писаније није по вољи!

Лирски записи

 

Ово је време галактичког буђења и освешћивања.

Време када се сва бића и сва суштаства, заједно са свим сунцима, звездама и планетама у Галаксији, буде и освешћују.

Није буђење и освешћивање само Земље, или, пак, само Сунчевог устројства, већ Свеколике Галаксије.

Време када се Галаксија (наше Звездано Јато) припрема за прелазак на виши ступањ Божанског Стварања; време када Галаксија постаје Свемир (Васиона, Васељена) за себе.

Песнички речено, наша Галаксија постаје упоредни (паралелни) Свемир, усаображавајући се са других Дванаест Свемира у ПраВасељени.

Ми обитавамо у времену када се из наше Галаксије рађа Тринаести Свемир.

Ако то знате (а претпостављам да знате!), онда вам је јасно зашто се све ово дешава у свету на Земљи: зашто је толико зла и мржње, зашто толико блуда, разврата и настраности, зашто толики грозни злочини и ратови, свуда око нас, па и у нама.

Ново доба, о којему одавно приповедају велики хиперборејски песници посвећеници, то је, управо, ово доба – доба настајања Тринаестог Свемира!

Лирски записи

 

Све што постане јавно, престаје бити оно што је било пре но што је постало јавно.

Само оно што је тајно, и заувек остане тајно, то бива непресушно врело песничког и стваралачког надахнућа.

Све оно што се озваничи, што се открије светини и руљи, то заувек губи своје чари и дражи, то убрзано вене и сахне.

Тако је кроз векове бивало са свим идејама, са свим религијама, са свим идеологијама, са свим уметностима, са свим учењима, са свим народним и друштвеним покретима.

Дивота је дивота само док је скривена.

Када се дивота открије, престаје бити дивота.

Некада је, у добу девичанства, постојала снажна, скоро космичка, привлачност између мушког и женског, између човека и човечице.

Зато што су обоје били прекривени велом тајне, велом тајанства, велом мистерије.

И зато што су обоје, и мушко и женско, били божанства.

Љубав између мушкарца и жене, гле! бејаше љубав између дивотног бога и дивотне богиње.

Лепота је зрачила из свакога лица, из свакога обличја.

Лепота је све обавијала и чувала.

Лепота је била онострана аура, космички штит од свих лоших утицаја из окружења.

Лепота је бивала унутра, па се из унутарњег прелива у спољашње.

Некада је свака младост била лепа, красна, племенита и дивотна.

Сваки је момак био наочит као млади бог, свака је девојка зрачила красотом и дивотом богиње пролећа.

Те красоте и дивоте у свету одавно нема.

Нема је у људима, нема је у момцима и девојкама.

Тек у понеком човеку, тек у понеком момку, тек у понекој девојци на тренутке провеје нешто од те дубоко скривене красоте и дивоте давно минулих векова.

Данас је све откривено, све јавно, све профано, све посветовљено.

Без флуида, без етера, без заноса, бек екстазе, без блаженства, без звезданих титраја и трептаја.

Зато више и нема оне негдање привлачности, оне чудесне божанске устрепталости између мушког и женског.

Јер све што је откривено и видљиво, губи сваку драж, губи сваку чар, губи сваку привлачност.

Од свеукупне космичке љубави, између мушког и женског, остао је само дивљи, скоро животињски, нагон и секс.

Свако је на продају, и све је на продају.

Свако се може купити, и све се може купити.

Љубав се купује, секс се купује, брак се купује.

Нема тајне, нема флуида, нема тајинствене еротике, нема божанског заноса, нема просветљења и посвећења.

Људи се рађају у лажи, живе у лажи и, на концу, сви умиру у лажи.

Лажне су религије, лажне су цркве, лажне су културе, лажне су уметности.

Онај ко се не мири са овим и оваквим светом без сврхе и смисла, са светом деградираним и дегенерисаним, мора да потражи и препозна свој тајинствени унутарњи пут, тајинствени и онострани пут срца и душе, и да на том тајинственом унутарњем путу потражи своју љубав из снова, своју сродну и блиску душу у некој тајанственој особи супротног пола, те да се поново, као у оно доба девичанства, саставе и споје човек и човечица.

И наћи ће се!

Знам, поуздано знам, да ће се наћи, срести и препознати.

Јер, по свим галактичким, космичким и божанским законима, они се морају наћи!

Зато што је Закон привлачности, јачи од свих закона у Космосу.

Лирски записи

 

Све што тражите, већ је у вама.

Ви сте пупак света, ви сте духовно језгро звезданих јата, ви сте ПраВодеан Беле Светлости.

Ви сте стожер, ви сте вертикала, ви сте спирална стаза оностраних светова.

Бог је у вама, Дух Стварања је у вама, Мајка је у вама, Отац је у вама, Природа је у вама.

Ништа не тражите у спољноме свету, који се, авај, попут стрвине, распада и заудара, јер све је већ у вама –

у срцу вашему, у души вашој.

Лажне су све религије, лажне су све цркве, лажне су све философије, и лажна су сва учења, знања и сазнања људи од овога света.

Све је већ у вама; одувек у вама, заувек у вама.

Ви сте они што су из будућности пошли, да би се, с ону страну давно догођене прошлости, вратили у неку нову будућност тек рођених светова и звезданих јата.

Ви сте све оно за чим тугујете и чезнете.

Ви сте она љубав за којом целога живота својега трагате негде далеко одавде, у неким далеким земљама и градовима, у неким далеким и незнаним људима.

Свет је мртав, и све је у свету мртво, одавно.

Све што тражите, гле! већ је у вама.

Верујте, само верујте у своје снове – и биће!

Опремио: СТАРИ СЛОВЕН

Лирски записи

 

Ивана Жигон, велика уметница и још већа посвећеница.

Она је чиста србска, словенска, хиперборејска раса.

Она је један од најлепших изданака србско-словенско-хиперборејске расе.

Лепота њеног лица, лепота њених сетно-сневалачких очију, извире и исијава из њеног најдубљег унутарњег бића, из њене племените, узвишене и освешћене прасловенске душе.

Ивана Жигон је једна.

Једна и непоновљива.

Велика уметница и још већа посвећеница која гради тајинствене духовне мостове између Срба и Руса, између Србије и Русије.

Сваки расни Србин, као и свака расна Србкиња, у Ивани Жигон види и препознаје себе.

Самосвесне, самосвојне и самобитне личности, здраве и снажне а непоновљиве личности, одмах се препознају.

Такве личности зраче на даљину, у таквих личности је и аура дубока и широка, широка и несагледна.

Ивана Жигон зрачи красотом и дивотом, зрачи дејствима духовних звезданих јата, зрачи тајинственом божанском енергијом.

Ивана Жигон је једна.

Једна и непоновљива!

 

 

На Врањешком гробљу у Радобуђи, понад Ариља, подно Небеске планине, с вечери у сутон румен, кад топао дашак, с висока горја, доноси мирис зрелих оскоруша.

 

Сетно трепере врхови јасика, спрам Сунца од руја, што тоне иза пурпуром осутог горја.

Тишина векова, и давно уснули Преци.

Седим на камену, и зурим некамо у плаветне даљине сутона.

Полако напуштам себе, и вијам се високо понад крошања модрих столетних букава.

Небо зелен–плаветно и лагани праменови румених облака.

Све је ово сам сан!

Само сан који сам давно негда толико пута и будан сневао!

У сновима што у сну снијем, упознајем Претке своје са Потомцима својим.

Кажем им: Сви сте ви, истовремено, и Преци и Потомци једни другима!

Сви сте ви, заједно са мном, Једно Биће –

Сушто!