Лирски записи

 

Миодраг Новаковић јесте песник, списатељ и новинар унутарње духовне вертикале.

Кроз његову књигу (Про)Западни злочин, као и кроз све друге његове новинске чланке, студије, есеје и геополитичке анализе, провејава етика једног расног и освешћеног Србина, једног пробуђеног и освешћеног Човека вертикале.

У случају Миодрага Новаковића, заједничка именица Човек мора се писати великим словом!

Мора се писати великим словом, зато што је Миодраг Новаковић превасходно Човек вертикале.

Човек, самосвојан и самобитан!

Човек који зна чији је, одакле је пошао и, куда и камо иде.

Човек који је свестан свог Посланства и свог Божанског Задатка.

Мало је, у овоме времену, Личности попут Миодрага Новаковића.

Мало их је и иначе, свуда у свету, па их је мало и међу Србима!

У овоме времену свих времена, редак је Човек који корача усправно.

Редак је Човек који живи усправно и умире усправно.

Миодраг Новаковић јесте праискони образац Човека на Путу Свести.

Нећу да пишем ни приказ, ни есеј, ни студију о књизи Миодрага Новаковића (Про)Западни злочин – нека о томе пишу други! – моја је песничка дужност да сведочим о унутарњем бићу и суштаству овога Србина, овога пробуђеног и освешћеног Човека.

Песник у сваком делу, у сваком песничком, уметничком, научном и философском делу тражи Човека, јер, Песник зна, да је спрам Човека и дело његово.

Какав Човек такво је и дело његово.

Само Човек може да изнедри дело достојно Човека!

 

 

Мржња једе онога

ко је носи у срцу своме.

Ко мрзи,

од мржње ће страдати.

Сваки зликовац убица

 завршава онако

 како су и његове жртве

 завршавале.

Онај ко друге убија,

биће убијен околико пута

колико је других убио.

Што чиниш другима,

то ће и други теби чинити.

Твоја судбина –

то је осећање које гајиш

 у срцу својему.

Онај ко узгаја мржњу

 у срцу својему,

 умреће најстрашнијом смрћу.

Јер мржња не убија само видљиво тело,

већ и она невдљива тела,

без којих нема поновног рођења –

ни у овоме свету,

нити у иним световима.

 

Тражио сам божанску светлост

У очима људи;

И тражио сам љубав у срцу

Оних које сам на путу сретао;

И тражио сам Душу Велике Мајке

У свим мајкама које сам

У свету препознао;

И тражио сам Бога живога

У свеколикој творевини Божјој;

И био сам очаран и задивљен

Лепотом свих бића и ствари

У Васељени и иним световима!

Лирски записи

 

Рат Човечанства против људи-звери траје већ вековима.

То су две расе, посве различите и опречне, на Земљи.

Раса Човека и раса људи-звери.

У времену садањем, тај рат између Човечанства и људи-звери бива видљивији него икада раније.

Свет је пун људи-звери.

Звери које се скривају иза човечјега лика и обличја.

Звери нису тамо негде далеко од нас; звери су свуда око нас, у нашему окружењу, у нашој близини, па и у нама самима.

Звери су убачене у све религије, у све традиције, у све расе, у све народе, у сва племена.

Звери се, да би остале што скривеније, позивају на веру, на идеологију, на нацију, на расу.

Звери уништавају Човечанство у име вере, у име расе, у име идеологије, у име нације, у име бога.

Звери не могу бити ни хришћани, ни муслимани, ни хиндуисти, ни будисти, па ни пагани.

Звери су звери.

Онај ко чини грозне злочине, позивајући се на своју веру, не може бити ничији и никакав верник.

Верник може бити само Човек, а не човеколика звер.

Бог није ни хришћански, ни муслимански, ни хиндуистички; Бога нико не може и не сме својатати; Бог може бити само Свој!

Бог је Светлост, Лепота, Доброта и Љубав.

Бог оправдава и благосиља само дела Светлости, Лепоте, Доброте и Љубави.

Све што је изван Светлости, Лепоте, Доброте и Љубави не може бити по Божјој Вољи.

У времену садањем, као и у времену долазећем, хришћанима највећа опасност прети од људи-звери који се издају за хришћане, као што и муслиманима највећа опасност прети од људи-звери који се издају за муслимане.

Највећа опасност свакоме народу и свакоме племену прети од људи-звери у њиховом народу и у њиховом племену.

Само онај народ који победи звери у себи, моћи ће да се бори против звери изван себе.

Ако Човечанство не победи људе-звери, онда словестан живот на Земљи више неће имати никаквога смисла.

Земља ће тада, уместо Планете Живота, постати Планета Смрти.

Јер, ново варварство и дивљаштво на Земљи, биће грозније и ужасније од древнога варварства и дивљаштва.

Будућност Човечанства – то је Свет по Вољи Божјој.

Из дубина Стварања

 рађа се Првобитна Светлост

која обасјава

ПраВодеан Живота.

 

У Својим стваралачким сновима

Велики Створитељ

види Самога Себе

у Савршенству

 Дела Својих.

Лирски записи

 

Галактички рат између Светлости и Таме води се у сваком од нас, у свакој души, живој и словесној.

Рат се води из дана у дан, из часа у час.

У нама је, истовремено, и Створитељ и Рушитељ, и Бог и Звер.

Посвећен и освешћен Човек води свети рат за Светлост, за Створитеља, за Бога.

Радити на себи, значи: водити свети рат!

Нема рада на себи, без светога рата.

Наша је света дужност, да у себи, да у бићу и срцу својему: Светлошћу победимо Таму, Створитељем Рушитеља, а Љубављу – Мржњу и Зло оличене у Звери.

Нема већег подвига у ПраВасељени – од победе Таме, Мржње, Зла и Звери у себи.

Онога који тај подвиг учини, славиће сва бића сушта у свим световима и сва звездана јата, с краја на крај Првобитне ПраВасељене.

Моје суштаство не припада мени,

већ Суштаству ПраВодеана

Светлости Првобитне.

 

Оно што знам о себи,

и што ја уистини јесам,

то се изрећи не може,

нити у песми испевати.

 

Трагајући за собом,

и за прапочетком својим,

стигох до Првобитног Великог Сна

 који је претходио

Великом Буђењу Стварања.

 

Видех у магновењу себе –

на самом Почетку Свих Почетака –

кад Мноштва још не бејаше било,

и када Једност биваше ПраВодеан Живота

из којега исијаваше

Светлост Првобитна.

Лирски записи

 

Док зурим у тајинствена звездана јата, слушајући хук сова на ветру, чујем унутарњи глас из дубина:

Ништа те људско неће спасити!

Заиста, одавно знам, да нас ништа људско неће ни заштити нити спасити.

Свако од нас има свог божанског двојника, и тај наш двојник јесте наше божанско биће и суштаство, дубоко у језру душе наше; а језгро душе наше бива усаображено са језгром звезданих јата и Духовним Сунцем у језгру оностраних звезданих јата.

Лепота, Доброта и Љубав нису од овога света, и нису од људи, и зато се у свету ретко пројављују Лепота, Доброта и Љубав.

Све што је у свету јесте од спољнога света; само Лепота, Доброта и Љубав нису од спољнога света, већ од једног тајинственог и оностраног света – с ону страну тишине и шутње, с ону страну звезда и сунаца, с ону страну муња и громова.

Лирски записи

 

Лепотом божанских мисли, осећања и снова, ми се бранимо од ружноће света.

Лепота наших мисли, осећања, снова, речи и дела јесте наша најбоља (и једина!) заштита од ружноће и зла из света.

Својим мислима, осећањима, делима и сновима, ми штитимо, гле! и ближње своје, од зла и ружноће из света.

Наше мисли, осећања, снови и дела тако постају наше енергетско звоно (наша космичка, божанска аура!) што нас штити од разних и многих удара из света.

И наша деца, зацело, живе под енергетским (стакленим!) звоном сатканим од наших мисли, осећања, снова и дела.

Не слушајте оне, несувисле и неосвешћене, који вам говоре, да ваша деца не могу да живе под стакленим звоном!

Такви не познају устројства овога света и свих иних светова ПраВасељене.

Не знају, и не желе да знају, да ми живимо у свету који смо сами створили: својим мислима, осећањима, сновима и делима.

Ако наша деца не живе под нашим стакленим (енергетским) звоном, онда ће, свакако, живети под стакленим (енергетским) звоном душмана и мучитеља наших.

Нашу децу од ружноће и зла из спољнога света, само ми, и једино ми, можемо да заштитимо и сачувамо!

Нема те војске и полиције, нема те власти и државе која ће штити и чувати нашу децу уместо нас!

Слободе у спољноме свету нема, нити је икада бејаше.

Слобода је само у нашем унутарњем бићу, у нашем срцу, у нашој свести.

Човек је слободан онолико колико је освешћен, одуховљен и обожен.

Бити обожен, значи: бити под заштитом дејства и суштаства Божјег.

Света дужност родитељства јесте садржана у овоме: родитељ мора да буде Бог својој деци!

Огромна већина људи – свеједно да ли су верујући или неверујући – ово не може, и не жели, да схвати.

Тако ће биолошки родитељ, истовремено, постати и божански родитељ својој деци.

Деца у родитељском дому морају да имају, између осталог, и божанску, космичку и галактичку заштиту.

Од космичке ауре коју стварамо својим мислима, сновима и делима, гле! зависиће и судбина наше деце.

Нема слободе у спољноме свету.

У спољноме свету слобода је само за звери.

Западна демократија је, сликовито речено, кад се звери слободно крећу светом, а словесни људи бивају затворени у кавез.

Западна цивилизација је створила свет у којему нема места за словесног и освешћеног човека.

Западна цивилизација јесте цивилизација људи-звери.

На нама је, да већ у овоме трену, почнемо да стварамо свет за словесног, освешћеног и божанског човека.

 

 

Нема више Светлости у свету; –

 никада је ни било није!

Нема више Љубави у свету; –

никада је ни било није!

 

Залуд смо Светлост тражили у свету; –

Светлост је само у душама нашим.

Залуд смо Љубав тражили у свету; –

Љубав је, гле, у срцима нашим!

 

Ни Истине, ни Милости,

нити Лепоте –

никада не бејаше бивало у свету,

већ је то наше Биће Сушто

видело одсјај себе самог

у свету сенки и утвара.

 

После векова лутања светом –

тражећи снове своје у свету –

 схватих, изненада, у трену једном,

да свет је саздан од обмана,

од привида и од опсена,

те да је Стварност једино у нама,

у Бићу нашем –

Суштом и Вечном!