Ја видим, ти си најлепше јединство

Свих мојих снова од њиног постања;

На лицу твоме још сија детињство,

У очима један сетан зрак сазнања.

 

 

Свих погледа ти си једна светла жижа,

Свих жеља мета варљива и сјајна;

Ипак, ниси једном но другоме ближа,

И остајеш чиста и тиха, к’о тајна.

 

 

Поред људских срца ти пролазиш холо,

Без страсти, и мирна, не знајући ишта

О томе да често пати ко те вол’о,

Сем милости твоје да не тражи ништа.

 

 

Ти си у мају свог живота цветног,

А мај је диван и без сунца жарка;

Теби љубав људска сред живота срећног

Не треба, изгледа као пуста варка.

 

 

Али кад туга године порасте,

Кад прође младост, лепота и цвеће,

Пријатељи лажни кад оду, к’о ласте

Што се дому своме никад вратит’ неће;

 

 

Кад уздаха дугих подигне се плима,

Кад ти око ташта задовољства прозре,

У души твојој кад застуди зима,

Једна ће мис’о у теби да дозре,

 

 

Велика, тужна мис’о, моје драго:

Да треба да нам све буде свеједно,

Да нам је овде још једино благо

Кад за нас куца бедно срце једно.

 

 

Тад ће твоје срце закуцати јаче,

Као час позни када поноћ пада,

Брујећи као да тужи и плаче

Ко зна да л’ ће когод чути га и тада!

 

 

О, зашто, зашто смо се, драга, срели –
Кад јесен ми се цинично већ смеје,
А теби цветају багреми бели
И мајско сунце што их мило греје?

 

 

О, зашто гледасмо се заносно, дуго
И да ли у твом оку жеље видех,
Или моја вечна, а најлепша туго –
Од сопствених сасвим обневидех?

 

 

О, зашто не прођох поред тебе, драга
Без речи и хвале за те очи сјајне,
За косе к`о свила, уста дивље блага,
И зашто пожелех твоје страсти тајне?

 

 

Зашто ти не рекох: иди, још си млада,
Свако ново лето тек ће да те буди,
А мени да носи пуно крило јада
И срце што уме само још да жуди?

 

 

Зашто се усудих да росу окусим –
Да миришем руже у твојим недрима,
Кад пахуље снега у коси ја носим
И не умем да те делим са другима?

Кад кренем нашим Градом
оставићу ти осмех боје вина
један цвет са Виника
нашег сећања
и слику где ми
љубиш плаву косу

 

Када кренем даље
оставићу ти све
снове и шетње
по песку у којем
се крију трагови
наших босих ногу

 

Оставићу ти
траг по којем
ћеш ме наћи
ако те стигну
стрепње и страхови
и неки стари дамари

 

Нећу ти оставити
горчину и кајање
то носим у неповрат
да утопим у речи
праштања за обоје
за оне који долазе

 

Кајање носи страдање
убризгава у вене отрове
и шије поља невоље
нека то све падне
у кањоне судбине
заткано у паучину истине

 

Узећу кривицу са мало
зачина од љубави
и укусом пожуде
скупљеним заједно
у смотуљак сећања
на путу до заборава

Свако ће од нас одавде

отићи на своју звезду,

у своје снове.

Наш стварни свет,

и наш стварни живот,

није овде,

већ на некој будућој звезди,

у неком будућем свету снова.

Овде само сневамо и маштамо;

овде се само припремамо

за свој будући живот.

Свако од нас одлази одавде,

на начин који је још давно изабрао.

Свако има свој пут,

и свако има своје снове

које и будан снева.

Како сневамо, тако и живимо!

Не остављај за собом снове своје,

изгубићеш их, а звезде ти неће наћи нове.

 

Јер снови живот су,

дан и ноћ, сунце и киша,

јер живот су снови, ако се изгубиш нећеш

наћи нови.

Нека велики ветрови понесу душу твоју,

нека те уздигну до небеских висина

срце нека срећу осети, нека те погоди небеска хармонија.

Не остављај за собом снове своје,

Сунце нека ти стално сија,

Виле нека те прате,

Душа са природом складна,

То је циљ

Е то је животна симфонија.

Побегнем тако с времена на време
у светове неке где је лакше све
где нема бола, неправде, треме
где се све може и све се сме.

 

 

Ја нисам створен за времена ова
ал’ нисам к’о неки да бежећи мрем
ја чекам боља, светлија и нова
и тек понекад мало побегнем

 

1. 

   Оно што бодри може и да кори, прекорава…Оно што саставља може и да раздваја, разара…
   Лице једно ал медаља двострана. Ми бирамо наличја…
   Граница између љубави и мржње кажу танка је…Није она не подвлачи се. Кад крв ври, тело дрхти, пламен низ кожу ниче а треба нам кисеоника…ватра се распламсава, језик речи не бира, похота место не тражи…Све исти начини, дефиниције ал не даје исто обличије.
   Оно што заварава је пут наизглед исти, али са друге стране простора…Зато нам је воља додата као ствар избора.
   Док друге гледате и желите исти бити…Није ствар бити калуп некога него бити свога света подлога.
   Бирајте по души, интуицији не при светини и њиховој негацији. Позитив некога је ваш негатив…Површина се лако мења, суштина кад се слегне прашина-стамена.
   Извуците из себе – Вас, није напољу, није у простору, кључ је у микроКоСмоСу…
   Мали простор једне целине, диже свет у висине. Светлост и простор је јединство – просветлимо се(не дајмо се)!

 

01

 

Уметност живљења и уметност умирања творе Космичку Поетику на Путу Светлости.

Духовност и посвећеништво, у оном изворном ведском, хиперборејском и аријевском појимању и схватању, подразумева управо тај блиски сусрет са Животом, као и блиски сусрет са Смрћу.

Блиски сусрет из Унутарњег Бића.

Још од ране младости, песнички речено, на једном сам рамену осећао Живот, а на другом рамену Смрт.

Упоредо су са мном корачали и Живот и Смрт.

Из трена у трен, из дана у дан, из године у годину.

Знао сам и осећао да је Живот вечан, да Живот нема супротности ни опречности; знао сам и осећао да Живот нема ни почетка нити свршетка.

Па ипак, била је ту и Смрт; не као опречност и супротност Животу (пошто Живот нема опречности и супротности!), већ као пуноћа и свеукупност Живота!

Смрт је вазда била ту да ме опомене, да је Живот највеће чудо и највећа благодат.

Осећајући близину Смрти, ја сам све више и више љубио и благосиљао Живот; све сам се више и више радовао Животу без почетка и свршетка.

 

02

 

Смрт није крај, властита Смрт није свршетак.

Смрт је звездани сан, космичка рециклажа.

Нека наша тела морају да се прераде и обнове, да се рециклирају у Космичкој Лабораторији.

Наша Свест остаје; наша Љубав остаје; наша Доброта остаје; наша Лепота остаје; наша Дела остају.

То припада Вечности; то прелази у Акашу.

То смо, уистини, ми – Сушти!

 

03

 

У свим древним културама, у свих древних народа, Смрт је била сасвим природна појава.

Зато што су сви Древни знали да је Живот вечан; да Живот нема ни почетка ни свршетка.

Смрт је једини Пратилац и Сведок Живота.

Зашто се бојати Смрти, кад Смрт само сведочи о Животу?

Само у савременом свету људи страхују од Смрти.

Зашто у савременом свету људи страхују од Смрти?

Зато што страхују од Живота!

И, заиста, већи је страх у савременог човека од Живота него од Смрти.

Страхују од Живота зато што не познају Живот.

Када би познали Живот, знали би да је Живот без почетка и свршетка.

И, знали би да Смрт није опречност Животу, већ садржина и садржај Живота.

 

04

 

Смрт није крај, већ Нови Почетак.

После Смрти чека се поновно Рођење.

После космичког сна долази космичко буђење, са обновљеним и подмлађеним телима.

Наш Задатак није још обављен.

Наш Задатак је да нас вазда изнова чека неки Нови Задатак!

Бог нас није створио тек тако!

Није нас створио да ми за мало будемо, па да се некамо изгубимо.

Бог од нас очекује Дела којима ће да се диве сва бића и сви светови.

Бог нас је створио да бисмо ми са Њим сарађивали.

Бог рачуна на нас!

Ако се ми некад заборавимо, па престанемо да рачунамо на Бога – Бог се не заборавља!

Он вазда и увек рачуна на нас.

 

05

 

У последње време осећам космички умор.

Као да у овоме Животу живим девет упоредних живота; као да у овоме свету а у овоме Животу, обитавам већ триста лета.

Нека су моја тела већ истрошена – време им је за космичку рециклажу!

Држи ме Свест, држи ме Дух Стварања, али су, као што рекох, нека друга тела већ уморна и истрошена.

Познато је да песници брзо сагоре.

Песници сагоревају у стварању, у предавању поезији.

За разлику од песника, сликари су дуговеки.

За србског песника – много је шездесет и пет година!

Највећи су песници отишли са тридесет лета.

 

06

 

Човек мора при пуној Свести, и у Океану Свесности, да се сретне са властитом Смрти.

Да се Човек и Смрт погледају очи у очи.

Да се Смрт уплаши од Човека, а не Човек од Смрти.

Тако су беседили наши Древни – ВедСрби, Сварожићи и Хиперборејци.

А како су беседили, тако су живели и умирали.

Никада нису питали како је неко умро, већ како је живео!

Јер, све се спрам Живота мери и одмерава.

 

07

 

Ако сте усаображени са Мајком Природом, онда знате да се у Природи прожимају и преплићу Живот и Смрт.

Видите дрвета како клијају; видите дрвета како расту; видите већ стасала дрвета у пуној снази; видите дрвета како падају; видите пала дрвета како труле и распадају се, да би се снова родила, да би изнова проклијала.

Видите Живот Један без почетка и свршетка.

И све је ту складно и савршено, и све је ту једна дивота над дивотама.

То је Космички Круг Живота, то је Коло Сварога.

 

08

 

Живи Овај Тренутак! па ће сви звездани и космички тренуци бити твоји.