Дах њене љубави,

На кожи је осетио

Гледајућ слику

На сретан живот,

То га је подсетило

На Љубав,

У њеном лику

 

Пера и хартије,

Он се тада лати

По ко зна који пут

Се пита, зашто 

Срце пати?

 

Сваки пробуђени и освешћени Бели Србин мора, између осталог, поред свих иних дужности и задатака, да ствара и лични мит о себи.

Поред општег мита о Беломе Србству, он мора упоредо да ствара и властити мит о себи као суштом бићу Белога Србства.

Стварање личног мита о себи јесте изравно повезивање са Белим Србством у Вишњим световима, у Језгру Акаше, а иза тога следи и повезивање са Белим Боговима, Духом Стварања те Извором Живота.

Лични мит о себи ствара се и обнавља без престанка – из дана у дан, и часа у час.

Мит о себи тако бива непресушан извор животног дејства и стваралачког надахнућа.

Стварањем мита о себи прелази се из пролазности у непролазност, из безвечности у вечност, из смртности у безсмртност.

Онај ко није створио лични мит о себи, тај и није живео на вишњим ступњевима Творчева Присуства, већ је свој бесцен-драгуљ живота протраћио служећи најприземнијим страстима, поривима и прохтевима дебелог црева.

1. 

   Ударило царство
   Мртвих
   На шачицу
   Живих
   Па их море
   Ал жив се огањ
   Не да стишати
   Ветар етром
   Подпирује
   Сунце светлом
   Дарује
   Стаде небом
   Војска да маршира
   Чизма јака
   Како горе удара
   Тако доле одзвања
   Ехо говор простора
   Не сакрива близину
   Громова
   На концу
   Добијене битке
   Уже прекину се
   Небеса се умирила
   Земља у сан утонула
   Сневала
   Гонећи вечност
   Себи мира донела
   Васељеном плови
   Витез
   Варнице сабљу му красе
   Удар о звездану прашину
   Стаде земљу
   Да целива
   Љубав из њега прелива
   Њега је она одхранила
   На небеске дворе
   Послала
   Мајко шта си доживела
   Да род твој спава
   На судбинском путовању
   Суза се ужарила
   Отежала низ образ
   На тле пала
   Роде дошо си к’мени
   Да саставиш растављено
   Пробудиш успавано
   Отераш непозвано
   Опет живи се буде
   И бивају вечни
   Свесности немају
   Што се збило
   Да једно их време
   Замрзло
   Умало уништило
   Ал осећају
   Радују се и плачу
   Ћути мајко
   Тихуј
   Колико мање знали
   Више ће трагати
   Колико трага оставе
   Толико свет прошире
   Људска је нарав
   Чудна бољка
   Ако преда њих
   Ставиш све тајне
   И сазнања
   Истина ће деловати
   Мања
   А друга страна
   Тада делује исправна
   Зато мајко сакриј трагове
   Ко се помучи
   Нека одгонетне

   

 

1. 

   Добили смо живот тело, добили смо душу, добили смо родитеље мајку и оца, добили смо место и датум рођења, добили смо род и родину, добили смо одрастање, добили смо игру, добили смо другаре и другове, добили смо школу, добили смо посао, добили смо човечицу сапутницу, добили смо своју децу, добили смо родбину комшије,…… већина је тим добицима придодала … и ….неслободу, лаж, битност дебелог црева, моћ, власт, тмину…. Свако се везао за нешто… Свако има неку своју добитну причу….. али скоро сви су заборавили да је све ово Пролазно… све ово и јесте и није битно….
   Само изабрани виде смисао и наш једини истински задатак да кроз све ове везаности које нам руку на срце мање помажу и више одмажу да видимо и осетимо да иза свега стоји Створитељ… То је једино битно … то морамо сами да осетимо и добијемо… За тај Добитак и ту једину битну Везаности морамо сами да се изборимо на један витешки, поштен, частан, слободан начин пун љубави и благости.
   Овај коментар сам написао јер за два сата крећем пут Свете Горе … са надом да ћу тамо срести ту врсту искрене часне слободне везаности за Створитеља… Ја ћу све то понети у мом срцу …. све остало је Божја воља.
   Свако Добро!

   

 

1. 

   Колико год желели да имамо, не можемо имати више од онога што нам је у срцу. Како мислили, тако сневали, како сневали тако на јави бивало. Ако усмеримо себе на унутарње светове, на оне знакове које суште биће нам казује – живећемо животом којим желимо. Жеља није нагон, испољавање људског прохтева. Она може бити суштина живљења. Када се одрекнемо свега добијамо све, јер тада они најнижи прохтеви бивају спутани, потиснути. Ми нисмо вођени тим ниским побудама барем не би требали. Биће је бит свега ако успе да дозове оно што је на почетку имало. Није битан циљ него пут којим ћеш доћи до њега. Путеви су многи али само један смер води срце,… Битно је само умети читати знакове поред пута…

 

Најдуже сам путовао

до срца својега.

И најжешће битке

са самим собом

водих.

И највеће патње и боли,

гле!

души својој 

наносих.

И све што бих другима чинио,

мени се враћало;

и све што би други

мени чинили,

њима се враћало.

И када сам,

најзад,

после векова лутања,

стигао до срца својега,

победивши самога себе у срцу својему,

тада сам,

у трену једном,

схватио:

да ја

ни једног јединог непријатеља немам

изван себе

самога!

1. 

   Драгане Песниче,

   Управо тако …

   добро ведаш…

   када одапнемо животну стрелу

   у правом смеру…

   ка … стваралаштву, смислу, љубави …

   онда се сви наши енергетски токови

   директно прожимају са Творцем

   и буди се наше Више Ја….

   тада осећамо и добијамо сигнале и знаке

   из нашег праузрока…

   веселимо се томе

   и добијамо неопходну веру и снагу

   за даље битисање на нашој Гаји…

   Биће све ово добро …

   Свако Добро.