Благодарим Вилењаче, дивотно,да са неким се растајемо да би се са неким састали, такав је живот, а душа би само хтела једно када би сви, баш сви, које смо познавали у љубави и радости увек били са нама вечно на свим нашим пропутовањима, мислим да су увек са нама присутне наше душе у радости, јер све оне душе које волимо, грлимо и љубимо у срцу, увек и свуда са собом водимо у души, и тако у неком сећању на ту дивотну љубав, ми је призовемо да се та душа поново роди са нама у нашем свету, и тако је пробудимо, подсетимо, и тако се човек изнова рађа и чека свој позив својих сродних душа да крену да путују у Живот, тако светле душе, богови, богиње, вилењаци живе горе у оносвету и по потреби када осете позив низведу се, јер осећају позив, зов духа, душе самог народа да подигну, освесте и прибележе све красоте, миомирисе, оносвета и Вечности у Творцу, тако су сви велики долазили и онда се опет враћали да одмарају и уживају са Боговима, е сад ко је мене позвао овде, у оносвету се све зна и све осећа, види, ми смо као неке звезде које трепере на небу и све надгледају, и оног тренутка када нас неко погледа, кад се огледа у нашој лепоти, љубави, он нас дотакне и оживи и сама неправда, бол, дубоко све звезде боли и тако се међусобно својим додирима и зрацима у љубави договоримо да дођемо заједно и да оживимо Живот у песми!
Овај свет око нас је управо онакав како треба да изгледа … овде је све ограничено: Временом, Простором и Материјом … Творац је осмислио овај простор као арену… зато човек тек кад стекне довољно снаге и мирноће може видети и уживати у прелепим сликама наше Гаје … није то никакво забијање главе у песак или не дај Боже кукавичлук.. то је стање мирноће, високих фреквенција, стање љубави и најбитније разумевања и сагласје са Божјом вољом и правдом…
Људи се све више препуштају безнађу и бесмислу.
Скоро да су постали посве равнодушни према свему, а највећма према својему животу.
Све је више оних који животаре и преживљавају, без икаквих идеја, без икаквих идеала, без икаквих визија и снова.
Преживљавају од данас до сутра.
Нема у њих ничег узвишеног и племенитог што би их покренуло из учмалости и обамрлости.
Унапред се одричу свега оног што би њиховом животу дало сврху и смисао.
О слободи одавно нико и не размишља.
Људи су се већ одвикли од слободе.
Огромна већина наших савременика, од седам до седамдесет и седам година, и нема никакву визију, никакав појам, никакву представу о слободи.
Свет, посматран очима Плавог Вилењака, делује као стара, истрошена и јектичава блудница; блудница која је у свом животу променила на стотине, на тисуће мушкараца; блудница од чијег је негда прелепог, здравог, сочног, једрог и привлачног тела остала само смежурана и распадајућа љуштура.
У свету нема више ничег чедног и девичанског.
У свету нема више никакве чаролије.
Цео свет је данас једна паланка.
Паланачки дух преовладава светом.
Себичност и саможивост срећемо на сваком кораку.
Простаклук и дивљаштво, блудничење и оргијање јесте једина животна поетика за огромну већину бездушних и безличних.
Свуда је у свету једна та иста туга, једна те иста беда, једно те исто безнађе.
Можете путовати с краја накрај света, свуда је исто – као у Србији.
Ма камо год кренули, увек ћете стићи у Србију!
Србија је данас цео свет, као што је и свака друга земља или држава – цео свет.
Наравно да ја не пишем ово да бих вас растужио и обесхрабрио, већ – напротив! – да бих вас ободрио и осоколио, да свој живот и своју судбину узмете у своје руке.
Да ништа не очекујете од света, да ништа не очекујете од људи, јер људи су као стадо које се води на кланицу.
Ако ви сами не нађете сврху и смисао свом животу, нико вам то неће учинити.
Ви ћете променити свет, само онда када себе промените, и када ништа не очекујете од света.
Ви ћете променити свет, јер ви то, заиста, и можете, само што још, можда, нисте свесни да можете!
Са вама су Створитељ и Васељена, са вама су Богови, Вилењаци и Преци.
Са вама је Све Оно што извире из Вечног Живота; Све Оно што је рођено из Лепоте, Доброте, Љубави и Светлости.
Сви растанци су тужни и болни, каже један песник вилењак.
Сви се ми вазда састајемо и растајемо, те снова састајемо и растајемо.
Живот је пун, и препун, састанака и растанака.
Не само један наш живот, већ сви наши животи почивају на вечитим састанцима и растанцима.
И гле! нашему рођењу је, такође, претходио растанак, растанак са бићима из оностраних, духовних и божанских светова.
Морали смо се тамо са неким растати, да бисмо се у овоме свету могли са неким састати.
Ми се тога не сећамо, али – свеједно! – суштина је иста.
Пробуђен и освешћен човек још и може да победи страх од смрти, но, нешто друго тешко да ће победити: тугу и боли растанка.
Онај који је читавог свог живота стицао божанске мудрости, на самртничком одру, вероватно, не осећа страх од смрти, али у дубинама свог срца, у самом суштаству, зацело, носи тугу и сету због растанка са онима које оставља у свету.
И не само због растанка са ближњима, растанка са онима који су му мили и драги, већ и због растанка са својим физичким телом, као и са свим бићима у овоме свету.
Зато и кажем, да смо ми вазда на пропутовању.
Не на путовању, већ управо тако: на пропутовању без почетка и свршетка.
Ми смо вечити путници на путу, вечити путници на пропутовању кроз светове, кроз пространства.
Ми вечно долазимо и одлазимо.
Долазимо да бисмо отишли, и одлазимо да бисмо се вратили.
И то јесте чаролија нашега живота.
Чаролија, сврха и смисао живљења.
Можда је то најдивотнија Творчева Песма.
Наш живот – то је Творчева Чаролија, Творчева Лирска Песма.
Зато ми и певамо.
Зато и кажемо: да нас је Песма одржала.
Кад престанемо да певамо, кад престанемо да стварамо песму и поезију, тада и престаје наш живот.
Стварање поезије – то је наш задатак у овоме свету, као и у свим иним световима.
Ја сам се одувек чудио и питао: како људи могу да живе без поезије, без лепоте, без дивоте?
Тај живот нема ни сврхе ни смисла, тај живот бива без чаролије.
Када ми неко каже, како он не љуби поезију, ја схватам, и осећам, да тај човек не љуби ни сам живот.
Сада разумете, зашто ја све вас бодрим и соколим, да пишете песме, да стварате поезију.
Зато што је поезија сам живот, сви животи.
Не мислим, притом, само на поезију у књигама, већ на поезију у свеколиком животу и живљењу, у свеколиком присуству и постојању.
Ко не уме да слуша песму, и да ужива у песми, тај ће слушати громове, рику и олују.
На почетку свега бејаше Песма Створитеља, и на свршетку свега опет ће бити Песма Створитеља.
Песма нас прати на свим путевима, на свим путовањима, на свим пропутовањима.
Све своје дивне снове снијем
Сам без иког у својој самоћи
У тами, кад влада мукли мир
К`о да сам над собом бдијем
Тад помислим, да ваља ми поћи
У пространства, дубоко у свемир.
Тек склопим очи,звезда је рој
Небеске висине широм отворене
У моја једра маестрал дува
Блажен пловим кроз сан свој
Знам, она је ту поред мене
Да ме пази, да ме чува.
Моји снови дивне ли су чари
Стазом просут прах звездани
Красан осмех зари моје лице
Бити срећан нису мале ствари
Сви окови… ланци покидани
Срећно лице, срећне сањалице.
Све што ноћи подаре ми моје
То ни један дан у стању није
Снове нико узет ми не може
Ја вам, кажем права срећа то је
Када волиш срцу најмилије
Све што волим сачувај ми Боже.
Четвртак 04.12.2008 год. Буллтонy.
00 х и 02 мин.
Тристатридесеттрећег дана после операције, велики ратник светлости Драгон Пламеног Језика, легендарни јунак битке код Агатона, стао је испред Мансанмана Оствареног, погледао га у очи одлучно и са пуно љубави и упитао:
“Да ли си, Мансанмане, могао да избегнеш или одложиш рат са Сам-у-рај-и-ма (Са-му-ра-ји-ма) Другога Реда? Зашто нисмо постали невидљиви? Можда си их могао одвратити од боја? А могли смо их сравнити са земљом милон пута током нашег међусобног кружења.“
“Онај који води“, одговорио је Мансанман, “који има власт над људима и одлукама, над одлукама и људима, зна да мора да доноси одлуке које, наизглед и у садашњем трену, нису пријатне, логичне или са смислом. Вођа мора да има истанчани инстинкт да је правац његових одлука потпуно исправан. Ради крајњег циља мора се понешто и жртвовати.
Као што морепловац не може увек да избегне опасне и подмукле струје или гребене, тако ни ратник не може да вечно да кружи око противника, већ га мора срести у Агатону или на Пољу од Каћуна, пољу најчистијих могућности, поприштима унутарње битке. Уосталом, шта ми, или кога, жртвујемо? Самураји Другога Реда су наше с е н к е, а ми можемо да изгубимо само део или цели преостали талог. Нужност по-беде Духа је коначна радост за унутарњег ратника. Ова бит-ка је била одсудна за Витезе Праисконог Реда, али и за Самураје. Ко je из ње изашао жив – чист је и чврст као гвожђе окаљено које је прошло кроз велику Ватру и велику Воду.“
“Шта ћемо сада да радимо?“ упитао је Драгон.
“Тражићемо Реку испод реке,
Језеро испод језера,
Море испод мора,
Водеан испод водеана,
Извор испод извора
и бити у блааагости
коју само ратник светлости
може да спозна.“
П л а в е п л о ч е М а н с а н м а н а О с т в а р е н о г:
Једним ударцем Мача пресеци све колотечине смутње:
образовне, религијске, сваке друге! Буди слободан!
Воли, служи, спасавај, певај!
Милооко посматрај Светворевину!
Непрекидно вежбај Лепоту!
Истините речи
описују звездани круг,
и вазда се снова враћају
пра-почелу своме.
Речи су бића
у невидљивим световима;
бића што с нама путују
из света у свет.
На својим путовањима
кроз тајинствене светове,
собом носимо речи
које смо најчешће
казивали.
Да ли ћемо отићи у Небо
или у доње светове,
то зависи од речи
с којима смо
живели.
Заиста,
од речи које казујемо,
зависи наша судбина
у једном будућем
звезданом
животном току.
Човек, то је чудо
створитеља нашег
Феникса у мени
чујем како кличе
као семе јадно
из пресахле земље
после кише бола
нада опет ниче.
Распукла ми душа
сад делиће скупља
клонирана ипак
опстаје и траје
пуцају видици
после мркле ноћи
замагљене очи
поново се сјаје.
Наш Вилењаче, дивотна цвећко јоргована плаве и беле вагре
Са мирисом Мајке земље, наше Мајчице и Старамајке…
Са душом лептира и орла и царића малог,
што је испод орловог крила стао
и први долетео до златног престола Свевишњег……
Драгане наш, са духом широким до неба
И дубоким као најдубље сиње море
И благодатним као најлепше Вилинске зелене горе…
Благодаримо што постојиш и твориш
И твојим Благодатним речима,
Нам враћаш љубав у опустела срца
За све људско у пространства далека и плава
И овде на Мајчици земљи…
Дајеш нам снагу и вољу, да истрајемо
И видимо светлост и у најмрачнијем тунелу бивања,
А то су Божанска сазнања
Која дотичу срца оних
Који осећају, виде и схвате,
Да смо ту само на трептај ока, када погледаш у сазвежђа висока…
Или као кад лупиш дланом о длан и истог трена нестаје параван,
Између снова и јаве и видиш слике праве,
О самом себи и околини
И све ти буде јасно на трен, и чисто као кап росе на длану,
А све разуздане мисли ти у ружин пупољак стану…
Благодаримо што постојиш и са нама у звезде гледаш…
И намигнеш нам понекад са неба…
…Јер осетиш на даљини,
Колико нам твоја подршка треба,
У датом моменту бивања и снивања,
На овој нашој Мајчици земљи.
Благословен био ти и твој род у овом времену
И у свим будућим вековима и инима
И нека се свако од нас понаособ сети
Да ти узврати миг према звезданом небу
Када усамљено тихујеш у своме недогледу…
(Роса Бела Србкиња из Данске)
Вечерње небо,
румено и љубичасто,
понад јасика
снених у даљини;
и сетна песма
из поља,
у сутон,
под пуним Месецом
што рујан
изгрева.
Високо горе
у модрим стенама;
где се њишу
борови вити;
дрхтури и трепти
јасна Вечерњача –
као негда,
као некад давно,
у неким снима
које будан
сневам.
У неким снима
које и сад снијем;
као некад,
као негда давно;
опхрван тугом,
под пуним Месецом,
над душом сетном
вечно,
будан,
бдијем.
